Dvadeset sedam godina nakon raspada SFRJ, 23 od završetka rata u BiH, “Bljeska” i “Oluje” u Hrvatskoj, gotovo dve decenije od bombardovanja SRJ i ulaska NATO snaga na Kosovo, 18 od svrgavanja režima Milošević-Marković u Beogradu, 17 godina od Ohridskog sporazuma, 12 godina od odvajanja Crne Gore od Srbije, deceniju od jednostranog proglašenja nezavisnosti Prištine, pet godina od ulaska Hrvatske u EU i godinu i po dana od prijema Crne Gore u NATO - u Beogradu su na vlasti nacionalpopulisti, klijentelistički režim u Podgorici, nacional-kleptokratski u Sarajevu i Banjaluci, kriminalno -korumpirani u Prištini, duopolno-etnički u Skoplju, klerošovinistički u Zagrebu. Iz balkanske krčme je samo Slovenija uspešno utekla.
U Srbiji vladaju zajedno politički izdanci Miloševića, Šešelja i Mirjane Marković (Dačić-Vučić-Vulin), u Hrvatskoj su na vlasti poštovaoci Franje Tuđmana za koje je usklik “Za dom spremni” stari hrvatski pozdrav. U BiH upravljaju oni koji slave ratne zločince, razlika je samo da li su u pitanju osuđeni ili oslobođeni u nedostatku dokaza. U Crnoj Gori je Đukanović i dalje na kormilu. U Prištini imamo takvu ekipu na vlasti da EU, ni posle 10 godina Euleksa i 20 godina NATO prisustva, ne želi da odobri viznu liberalizaciju Kosovu. U Skoplju vlast Zorana Zaeva zavisi od dobre volje Albanaca iz severozapadne Makedonije.
Možda je vreme da promenimo narativ? Možda problem nije u vlasti, istina u Crnoj Gori se nije menjala, ali u drugim republikama jeste i nije bilo kvalitativnih razlika. Šta ako je nešto trulo u narodima, a u vlasti samo zaudara? Šta ako je istina da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje? Šta ako oni koji vladaju bolje poznaju biračkog telo, njegove potrebe i domete od onih koji bi želeli da žive u normalnim, pravno-uređenim državama? Šta ako su “oni” zaista većina, a “mi” manjina, ubedljiva manjina? Šta ako nije problem u kontrolisanim medijima i televizijama sa nacionalnom frekvencijom, nego u idejama, prosvećenosti i osvešćenosti narodnih masa? Šta ako nije problem u laži nego u istini?
Paradoksalno, iz raspada bivše Jugoslavije, svi narodi i države su izašli kao pobednici, a svi se osećaju kao gubitnici ili zakinuti. Pre stvaranja Jugoslavije, Srbija je bila malo veća od Beogradskog pašaluka (ne računajući proširenja posle Balkanskih, koji su prethodili Velikom ratu). Hrvatska, osim što je bila pod nadzorom Budimpešte, dobar deo njene današnje teritorije bio je pod direktnom kontrolom Austrije, Mađarske i Italije. BiH je bila neka vrsta austrougarske kolonije na Balkanu. Crna Gora, bez Boke, Budve i čitavog severnog dela današnje države (ne računajući kratkotrajna proširenja između Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata). Kosovo je bilo turski vilajet, kao i Makedonija (do Balkanskih ratova).
Na pepelu Jugoslavije, Srbija je definitivno dobila Vojvodinu i jedini ozbiljan grad od Beča do Istanbula, Beograd, a Srbi su prvi put, od Kotromanića, dobili samoupravu zapadno od Drine. Hrvatska je, osim, nezavisnosti dobila i jednu od najčistijih etničkih država na svetu. Bošnjaci su postali nacija i imaju državu u kojoj su apsolutna većina. Crnogorci su posle jednog veka povratili nezavisnost zadržavajući teritorijalna proširenja. Albanci su na Kosovu napravili drugu albansku državu. Makedonci su konačno u sendviču između Bugara, Grka, Srba i Albanaca dobili svoje parče zemlje i neba.
Međutim, Srbija je nezadovoljna što je izgubila nešto što već nije imala, Kosovo, a Srbi u BiH što nisu dobili nešto više od autonomije. Hrvatska bi da Hrvati u BiH imaju status Srba. Zaboravljaju da je Zagreb žrtvovao autonomiju bosanskohercegovačkih Hrvata za dozvolu da etnički očisti Hrvatsku od Srba. Bošnjacima smeta što ostali ne vole BiH kao oni i što ne mogu i Srbima, kao Hrvatima, da izaberu člana predsedništva BiH. Vlasti u Podgorici žulja što sa odvajanjem od Srbije nisu nestali Srbi i njihovo nasleđe. Kosovu smetaju i srpski grobovi, a kamoli Srbi. Makodoncima nije bila dovoljna država već su je doveli u opasnost zbog imena, a imaju veze sa antičkom Makedonijom i Aleksandrom Velikim, taman koliko i Srbi sa Istočnim rimskim carstvom i Konstantinom Velikim.
Nedavno sam u jednoj knjizi o životu u Istočnoj Nemačkoj (DDR) pročitao razgovor između majke i sina koji se vratio u sa namerom da otme sina koji je ostao da živi sa njegovom bivšom verenicom u istočnom Berlinu i odvede gas u Zapadnu Nemačku. “Ne želim da moj sin odrasta kao ja u DDR-u, želim da bude vaspitavan u slobodnom društvu”, pravdao je majci svoju odluku. “Ti si odrastao u mojoj kući i ja sam te vaspitavala, a ne DDR”, odgovorila mu je majka.
Naravučenije: nisu nas obrazovni sistem i država u kojoj smo živeli ili živimo odredili i izvajali naše svetonazore i stavove, već naši roditelji i metaforički kuća u kojoj smo odrastali. To objašnjava velike razlike u svim postjugoslovenskim društvima i zašto imamo vlastodršce istog ili sličnog kova. Nacionalizam i postojanje zajedničkog neprijatelja se svuda nepogrešivo prima. U Srbiji se malo ko pita zašto smetaju svim bivšim sunarodnicima i kako to da još nije dostignut nivo prosečnih plata iz 1990. godine, kao što u Hrvatskoj dobar deo pučanstva ne interesuje odgovor na pitanje: ako su Srbi i Jugoslavija bili krivi za sve, zašto sada, svake godine, iz “hrvatske Hrvatske” odlazi po jedan grad veličine Zadra? U Sarajevu niko ne pita gde nestadoše milijarde dolara od donacija i međunarodne pomoći? Đukanovićevo biračko telo se ne čudi kako to da ni posle 12 godina nezavisnosti ne vidi u novčaniku jasnu razliku između CG i SCG.
Građanske snage i stranke koje personifikuju te vrednosti su u svim bivšim državama SFRJ u manjini. Negde drastično, kao u BiH i Crnoj Gori, gde su sve stranke jednonacionalno obojene. Mogu SDP i DF u BiH da glume multinacionalnu partiju, ali to se sudara sa činjenicom da u Republici Srpskoj i zapadnoj Hercegovini dobiju jedan odsto glasova na izborima i to uglavnom Bošnjaka, koji ne žele da glasaju za SDA. Demokrate u Crnoj Gori ne mogu da osvoje glasove onih koji svoje crnogorstvo temelje na antisrpstvu, ma koliko bili protiv Đukanovićevog režima. U Srbiji, osim za vreme Tadića, dok je postojao san o brzom ulasku u EU, tzv. građanske snage nikada nisu mogle da prebace, sve zajedno, 25 odsto glasova. U Hrvatskoj znaju i da se otisnu preko 30 odsto, ali na izborima je pobeda građanskih snaga pre izuzetak nego pravilo.
Poslednja pobeda Zaeva u Makedoniji je više plod nepodnošljive situacije u koju je Skoplje doveo režim Nikole Gruevskog, nego sazrevanja makedonskog biračkog tela, što se videlo i po izlaznosti na referendumu o sporazumu sa Grčkom. Najdramatičnija situcija je na Kosovu gde se građanski deo društva sveo na par usamljenih i izolovanih glasova.
Omiljena teza pojedinih intelektualaca, o tome da bi sve bilo drugačije da su prosečne plate 1.000 evra ne pije vodu. U predvečerje raspada Jugoslavije, prosečna plata je bila oko hiljadu maraka, ekvivalentna današnjoj od 1.500 evra, pa smo zakrvili i pošli za nacionalnim “frulašima iz Hamelina”. Nezavisnost nijednoj državi nije donela poboljšanje životnog standarda, naprotiv, ali su nacionalisti ostali, ili su se vratili na vlast. U međuvremenu, EU nam je ukinula vize i olakšala procedure za radne dozvole. Inteligencija se izražava kroz prilagođavanje i snalaženje. Oni koji su se prilagodili su ostali, snalažljivi su otišli, sa istom idejom: daj da prvo rešim svoje pitanje. Život ne čeka, a države nisu od šećera da se istope.
Bonus video:
