Kada mi postane dosadno u životu i poželim malo adrenalina, imam običaj da se vozim gradskim prevozom, kako bih osetila šta znači živeti život „na ivici“. Rizik je moje drugo ime. Lažem, nemam saobraćajnu dozvolu, ali lepše zvuči ovako.
Čekajući nemanjićko plavi autobus, na stajalištu se zaustavlja automobil iz kojeg izlazi čovek da pomogne starijoj ženi koja ga je čekala. Prilikom izlaska iz vozila, ispala mu je torbica, ali on to nije primetio.
Šta psiholog radi u toj situaciji? Ne, ne vraća torbicu čoveku, nego posmatra reakcije ostalih. Videla sam da su dva muškarca primetila šta se dogodilo, ali nisu želeli da reaguju. Pretpostavimo na trenutak da su muškarci bili bez para i da su očekivali da se u torbici nalazi novac.
Način razmišljanja ovih posmatrača u konkretnoj situaciji zavisi od toga na kojem su nivou moralnog razvoja.
Ako bi posmatrači u ovoj situaciji pomislili da bi mogli biti uhvaćeni ili osuđeni zbog uzimanja torbice, mogli bi odlučiti da je vrate, čak iako im je novac veoma potreban. Ako nisu sigurni da će biti uhvaćeni, mogli bi uzeti torbicu, jer se fokusiraju na neposrednu korist, a ne na dugoročne posledice. Možda bi pomislili da je vraćanje torbice nešto što će se kasnije nagraditi, bilo kroz zahvalnost ili zbog smanjenja krivice koja bi nastala. Ako bi procenili da vraćanje torbice neće doneti nikakve neposredne koristi njima, mogli bi je zadržati, jer im je novac trenutno potreban. Ovakav način razmišljanja ukazuje da se osobe nalaze na najnižem, prekonvencionalnom nivou moralnog razvoja kojeg karakteriše orijentacija na nagradu i kaznu, a odlučivanje u konkretnoj situaciji biće rukovođeno potencijalnim posledicama.
Ako su naši posmatrači dostigli konvencionalni nivo moralnog razvoja, oni će razmišljati o tome šta bi drugi ljudi pomislili o njihovom ponašanju. Ako bi neko primetio da su uzeli torbicu, verovatno bi bili zabrinuti šta bi ljudi oko njega mislili.
Takođe, na ovom nivou, posmatrači bi verovali da je vraćanje torbice ispravno, jer veruju u društvenu odgovornost i poštovanje tuđe imovine. Verovali bi da je neetički zadržati torbicu, jer to narušava društvene norme i očekivanja. Iako im novac može biti potreban, vraćanje torbice bi bilo prepoznato kao čin koji je u skladu sa pravilima i redom u društvu. Na ovom nivou moralnog razvoja se nalazi oko 50% ili 60% ljudi.
Pored prekonvencionalnog i konvencionalnog, postoji još jedan, retko dostižan nivo moralnog razvoja, po Kolbergu. Ako se naši posmatrači nalaze na postkonvencionalnom nivou moralnog razvoja, oni bi smatrali da je ispravno vratiti torbicu, jer je to pravo vlasnika. Možda bi razmišljali da svi ljudi imaju pravo na svoju imovinu i da bi bilo nepošteno uzeti nešto što je tuđe, bez obzira na trenutne potrebe. Posmatrači bi smatrali vraćanje torbice moralno ispravnim jer bi se rukovodili univerzalnim principima poštenja i pravičnosti. Razmišljali bi o tome kako bi želeli da se postupa sa njima ako bi i sami izgubili nešto dragoceno.
Kako ćemo reagovati u ovakvoj ili bilo kojoj drugoj situaciji zavisi od nivoa našeg moralnog razvoja. Neko će biti motivisan ličnom koristi ili strahom od kazne, neko će razmišljati o tome šta je društveno prihvatljivo ili kako ih drugi vide, dok će na višim nivoima posmatrači donositi odluke zasnovane na univerzalnim moralnim principima, verujući u ispravnost postupka, bez obzira na svoje trenutne potrebe.
Ako bismo ovu banalnu svakodnevnu situaciju, zamenili nekom ekstremnijom, kako biste razmišljali? Po glavi mi se vrti najomraženija reč poslednjih nedelja - nadstrešnica. Zamislite na trenutak da ste vi lično odgovorni za pad nadstrešnice. Da li biste sumanuto krili dokaze i zataškavali slučaj ili biste preuzeli odgovornost po svaku cenu i na svoju štetu? Možda će vaš odgovor u vama izazvati moralnu zapanjenost. Kako bih je umirila, reću ću vam da o tome ne treba da mislite, jer niste vi odgovorni, a na osnovu ponašanja i moralnog rezonovanja odgovornih, možemo da pretpostavimo na kom se nivou moralnog razvoja oni nalaze.
Individualno posmatrano, moralnost je najmlađa psihička funkcija, koja u slučaju raspada ličnosti prva biva ugrožena. Na kolektivnom nivou posmatrano, ukoliko je ugrožena moralnost, raspada se celo društvo. Ugrožavanje morala jednog društva se događa tiho, kontinuirano i dosledno. Taj mir svesnog urušavanja kolektivnog morala, videli smo, može poremetiti buka pada jedne nadstrešnice. Da li će nam raspadnuta nadstrešnica ukazati na krhotine našeg kolektivnog morala ili ćemo sačekati sledeći krug? Svaki sledeći krug je strašniji i sužava se, sve do trenutka kada življenje naše svakodnevice prekine udarac na naplatnoj rampi ili pešačkom prelazu, pad helikoptera, ili nas jednostavno udari točak u glavu.
Ako je ova tema previše mučna, možemo se vratiti u banalnost svakodnevice sa autobuskog stajališta, gde sam moralnu dilemu odlučila da rešim tako što sam rekla čoveku da mu je ispala torbica. Da li sam to uradila da bih izbegla osudu, ili da dobijem nagradu u vidu osmeha, ili da bih se hvalila u kolumni, ili jednostavno zato što je tako ispravno, zavisilo je od nivoa mog moralnog razvoja, što bi rekao Kolberg i naravno, boje autobusa kao ključnog faktora, što bih rekla ja.
Autorka je psihološkinja
Bonus video:
