Godina je prošla u osećanju da nema tog zlodela koje se dešava u okrilju vlasti, bilo da je u pitanju krađa izbora ili korupcija koja ubija, a da ona zastane i popusti stege porobljavanja Srbije strategijom kombinacije nasilja, pretnji i potkupljivanja. Dinamiku političkog života određivali su veći ili manji talasi pobuna i naknadne konsolidacije režima iza koje je sledilo novo obesmišljavanje svakog pokušaja promene. Istovremeno, pojačavale su se aktivnosti vlasti na hiperprodukciji iluzija koje su liferovane brzinom munja i celokupnu stvarnost u kojoj živimo zamenile ordinarnom simulacijom. U njoj važnu ulogu igraju planovi, crteži, makete, slatka obećanja i brojevi na predsednikovoj tabli, na kojima nam uglavnom Hrvati zavide, i u koje se uopšte ne razumeju oni kojima su namenjeni.
Godina je tako prošla u zasenjivanju prostote (Luj Viton i sl.), mađioničarskim trikovima o zlatnim cenama i neviđenim uspesima, ali i u gorkom saznanju da se ljudska muka može upotrebiti kao džak cementa koji se vuče od ovog do onog gradilišta opsena, bilo da se radi o izborima, mitinzima podrške ili Kosovu. I sve to uz neverovatnu hiperprodukciju pojavljivanja predsednika države koji svojom sveprisutnošću pokušava da zapuši svaku moguću sumnju i otpor. I uz gotovo ritualno ponižavanje saradnika, protivnika i novinara koji bi da ga nešto pitaju.
Godina je prošla uz veliki trud najviđenijih perjanica vlasti da kreiraju atmosferu i režiraju mizanscen u kome će se predsednik osećati izuzetnim, koji razume, zna i može bolje od svih drugih. Nije bilo nijednog govora, pa ni najbanalnijeg obraćanja, da nisu više puta citirali njegove mudrosti ili akcentovali njegove zasluge, na čemu bi im pozavideli i najmarkantniji poltroni diktatorskih režima, iz prošlosti i sadašnjosti. Ali kao da je sve to bilo malo, pa su predsednikove samohvale postale karikaturalne. Godina je prošla i u stidu pred njegovim „za razliku od vas“ obraćanjima koja su se umnožavala do nepristojnosti. Televizije, Instagram, mreža X, pa ukrug, nekada i više puta dnevno.
I kad je socijalna i politička depresija zapretila da ubije svaki lični otpor i svaki napor učini uzaludnim, kad je izgledalo da plima agresije i jednoumlja preti da uguši i poslednju nadu u mogućnost promene, kad je tragedija u Novom Sadu pokazala da korupcija i bukvalno ubija, a da su batinaši režima spremni da tuku dok svi ne zaćute – odjednom, kao kad iz mraka pukne zora, događala se rasanica, a da to niko nije primetio. Doneli su je studenti i đaci. Oni koji ne veruju u bajke, Deda Mraza i lažne autoritete i koji prirodno i organski reaguju pobunom. Jer, tako je jednostavno i tačno ono što su svojom pobunom rekli: Ne smeš da nas tučeš. Ne smeš da nas zastrašuješ. Ne možeš da sakriješ batinaše jer mi znamo ko su. Ne prolaze manipulacije. Ne vredi da lažeš. Ne dozvoljavamo da nas ponižavaš. Ne možeš da nas podmićuješ. Ne možeš da kupuješ našu naklonost. Ne vredi da nas kriminalizuješ. Uzalud pokušavaš da nas deliš i kolebaš i da nas vređaš.
Studenti i đaci, na kraju ove godine, postali su lučonoše rasanice koja polako budi i trezni Srbiju u kojoj žele da ostanu i za koju žele da se bore. A to je zemlja u kojoj neće biti moguće da predsednik države kaže: „Studenti mene hoće da ponize jer kao neće sa mnom da razgovaraju, ali mene će svakako da pitaju oni sa kojima razgovaraju.“ Mladi ljudi su sada protivnici takvog načina vladanja. Videćemo ishod. Srećna vam Nova godina!
Bonus video:
