Mafija je konačno savladala državu. Glavni grad i administrativni centar je Bar. Istorijska prijestonica je preseljena u Kotor. Državne službe našle su se na udaru novog poretka. Pojedinci iz starog sistema na meti su čistki. Galebovi kruže kao lešinari, funkcioner Jelić moli za milost.
- Ljudi, ja sam poslanik.
- Znamo ko si.
- Ali to je samo snimak!
- Uskači u kofu, budalo! Nemamo vremena.
- Samo tražim da razmislite. Može li snimak da bude dokaz na sudu?
Trojica mafijaša su se zamislila, a onda se glavni okrenuo prema Jeliću.
- Nemoj da mi glumiš Baća Mitrića, nego uskači u tu kofu. Jel' jasno?
Mafijaš je već sasvim izgubio strpljenje i upalio mješalicu za beton.
- Molim vas... Mislio sam da živim sto godina!
- Dosta si živio, ne seri...
- Mogu nekog da ubijem! Ako nekog ubijem, možete li me puštit’? Evo, ako vam je Baćo dužan, mogu njega.
Istina je da mafija u filmovima vodi slične pregovore do samog kraja. I ovog puta postojala je šansa da se glavni junak izvuče.
- OK, Jeliću, ali neće ti se sviđet’.
- Koga god treba, koknuću ga!
- Tvoju ženu.
Jelić je zanijemio i pomislio da je lako zadaviti suprugu golim rukama. Ali onda se u njemu nešto pobunilo.
- Jebite se, bijednici! Moja žena je griješila, pa i ja sam, ali ovo što radite porodici, to ni najgore pravne države nisu radile.
- Država, mafija, whatever, rekao je mafijaš. Isključio je mješalicu. Jelić je bio do koljena u cementnoj čorbi. Ličio je na živi spomenik.
- Dok se ti smisliš, beton će se stisnut', rekao je mafijaš.
- Ali što vam je Vukica kriva? Ne, nikad joj ne bih naudio. Radije ću bit' hrana ribama.
- OK, onda doviđenja.
- Nema smisla!- zaurlao je Jelić. Imam ja svoja prava!
Čak i među mafijašima postojala je neka vrsta kodeksa. Posljednji telefonski poziv je pravilo preživjelo iz starog sistema. Pozvao ju je.
- Zorane, jesi li to pio?
- Vukice, nemamo kad za gluposti. Na mene više ne računaj. Moraš da se osiguraš.
- Što ja? Mogu ja lako i bez tebe. Zaboravio si ko je direktor, savjetniče.
- Baš zato, nemoj da ti prođe rok da me odjaviš. Ovi ti nisu kao država, ovi sve po kratkom postupku!
- Ne brini Zoki, reče Vukica. Plata ti ide godinu posthumno, takav je zakon.
- Ma ne poznaju ovi zakona, ženska glavo! Nije ovo država, ovo je mafija! Čuješ li me?
- Slabo, nešto prekida. Đe si to?
- Evo me u Baru.
- Znala sam da se iz kafane javljaš! Džoro!
- Ama u gradu. Bar, Rumija, Gula Katapult. Kapiraš?
- Misliš Bar, kao 'barski klan'?
- Poveli su me na gat pet. Gotovo je, Vukice.
- Ali Zoki, čekaj. Nisu ti konjsku glavu slali u krevet. Ni pašče nam nisu zaklali. Kakva je to mafija? Ne može tako, mora da se zna neka procedura. Daj mi toga što će da te ubije.
Jelić je predao telefon egzekutoru, izvjesnom Šaltiću.
- Obren Šaltić, recite Vukice.
- Nemoj ti meni recite Vukice, nego recite vi meni Obrene.
- Šta da kažem, Vukice?
- Po kom osnovu mi betoniraš muža, za početak.
- Standardna procedura, teto. Uklanjanje tragova i svjedoka.
- Afera Snimak?
- Jašta.
- Zar to nije zastarjelo?
- Jeste, gospoja, ali moramo zbog EU, razumijete?
- Kakve crne EU? To se već raspalo! Koga ti zajebavaš sa EU? Mafijaši jedni, onakvu ste državu raskantali!
Vukica je izbacila sav gnijev, a onda naglo promijenila taktiku. Pitala je Obrena da li mogu da pređu na ti, na šta je ovaj pristao pod uslovom da je može oslovljavati sa Vuki.
- Slušaj me dobro, Obrene Šaltiću. Da ja tebi tutnem po hiljadu eura u sva četiri džepa, pa da pustiš tu moju avetinju. Jedna hiljada, četiri džepa. Znaš matematiku valjda.
U pozadini se čuo Jelić kako dovikuje ženi da pozdravi rodbinu i partijske drugove. Obren je morao da misli brzinom groma koji na Božić udara u crkvu na Rumiji.
- Vuki, izgovorio je napokon. Ajde da se pravimo i ja i ti da ništa nisi rekla. Bolje je tako. Nemoj, Vuki, da se ljutiš, ali nije ti ovo država, ovo je mafija, nema ođe zajebancije. Ajde, pozdravi se sa mužem, pa da se raziđemo.
Vjetar je sušio slojeve betona u kofi. Jelić je posmatrao pukotine koje ga podsjetiše na liniju državne granice. Zaplakao je. Nije bilo brkova da upiju suze.
- Draga, uvijek sam se borio za državu... I stvarno ne znam što bih više rekao. E da, zašto te ovaj zove Vuki?
- Bojim se da nije vrijeme za ljubomoru, Zoro.
- Zoro... Otkad me tako nisi nazvala. Koliko smo samo vremena protraćili. Ti na poslu, ja po gradu. Kad bih mogao da vratim vrijeme, dolazio bih svaki dan u kancelariju. Ne bi nas prozivala kurta i murta.
- Zorane, nemoj, rekla je Vukica. Oću sad da me dobro čuješ. Prestani da kukaš. Još ima nade. Neću da se predaš. Sad ću ja tebe da savjetujem. Možda na dnu leži stari službeni auto. Gledala sam Džejmsa Bonda, on je sisao pneumatik sa neke potonule tranje, i tako preživio.
- Ali to je Holivud, Vukice ludice.
Mirisalo je na kraj. Plakala je i stiskala telefon.
- Dok postoji šansa da je preteklo išta državne svojine, pa makar to bio i potonuli pinzgauer JNA, ja vjerujem, Zorane Jeliću, vjerujem u tebe i mene, i nemoj da se predaš jer nijedan sistem nam ne može ništa. Mi smo za svaki sistem, i u svakom sistemu plivamo. Mi smo kao Frensis i Kler, ne zaboravi, mi smo to što bi drugi htjeli da budu!
- Vukiceeee!
- Čoeku moj...
PLJUS!
Bonus video:
