Milorad Dodik je oduvek bio dobar sa vladajućim političarima Srbije dok je sa onim opozicionim uglavnom verbalno ratovao, bez obzira da li su oni zagovornici meke ili tvrde nacionalne linije, liberali ili radikali. Kao i pre neki dan kad je bio kod Vučića, gde je korigovao svoje stavove o evropskim integracijama BiH, savete i “ćuške” primao je samo od političara “sa funkcijom”.
Njegov glavni protivnik među srbijanskim političarima je Čedomir Jovanović, zbog poznatih stavova o “Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini”, a glavni prijatelj mu je uvek onaj ko je na vlasti. I mada je teško verovati da će Jovanović ikada u budućnosti biti bitan politički faktor na srpskoj političkoj sceni, on je valjda jedini političar s kojim Dodik nikada ne bi pravio “dilove”. Čak i kada bi se ovaj spletom čudnih okolnosti dočepao neke veće vlasti.
U predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore 2007. godine Dodik je napravio čuveni lapsus jer je bio čak na tri mitinga, DS-a, G17 i DSS-a, pa je na skupu Demokratske stranke izjavio kako se nada da će pobediti Demokratska stranka Srbije. Posle se ispravio: “Odnosno, samo Demokratska stranka”.
U toj kampanji molio je narod Srbije da ga “ne ostavlja radikalima” u kojima su tada bili današnji naprednjaci, jer sa njima neće sarađivati.
I kada su radikali postali naprednjaci, dakle proevropska stranka sa proruskim nijansama, on ih nije doživljavao kao moguće saradnike, sve dok nisu pobedili na izborima.
Putinovski način vladanja
I Vučić je dolaskom na vlast izjavio da mu je teško palo kada je Dodik u predsedničkoj kampanji 2012. podržao Borisa Tadića. Isto kao što je Tadić podržavao Dodikov SNSD na izborima. Od kad je Tadić politički “pao”, fokus glavnog čoveka RS-a otišao je u smeru onih koje skoro nikada nije podržavao u svim njihovim ideološkim inkarnacijama.
Od Dodika se, naravno, očekuje da podržava Srbiju i svaku legitimno izabranu vlast, ali je pitanje uvek bilo koliko on svojim nespornim autoritetom među Srbima u Bosni može da utiče na izborne rezultate i da li bi trebalo da koketira sa političarima u Srbiji u kampanjama. Pa da posle “vadi fleke” ukoliko njegovi favoriti izgube.
Ipak, i on zna da bi kurcšlus sa vladajućim političarima iz Srbije za njega verovatno značio početak kraja, s obzirom da Dodik nigde nije rado viđen gost, osim u Srbiji. I taj status “rođaka svih srpskih vlasti iz Bosne”, ljubomorno čuva, spreman da posluša savet iz Srbije. Mada retko sluša savete.
Otud i njegova spremnost da svoj “putinovski” način vladanja u Republici Srpskoj, koriguje i postane čovek koji poslušno stoji iza Vučića na konferencijama za štampu, kao što je poslušno stajao i iza Tadića i iza Koštunice. Dodik, inače, smatra da je ovaj poslednji za svog mandata najviše uradio za Republiku Srpsku.
U delu srpske javnosti postoji dojam da su vlasti Republike Srpske nekakvi avanturisti koje s vremena na vreme valja usmeriti na pravi put. Glavni Indijana Džons među tim avanturistima, naravno, jeste Dodik. Reagujući na takva razmišljanja, Dodik je jednom, baš na mitingu Borisa Tadića rekao da oni nisu avanturisti, već da u Republici Srpskoj živi “bolji deo srpskog naroda”. Dubinski gledajući, ni ta izjava nije sasvim racionalna, jer se delovi jednog te istog naroda ne mogu razvrstavati na bolje ili lošije.
Dodiku nedostaje bosanski Ljajić
Stav Dodika bio je da predstavnici vlasti u Srbiji u Bosnu i Hercegovinu moraju dolaziti preko Banjaluke. Tačnije, da saradnja sa vlastima u Sarajevu, bez da se prethodno konsultuje on, ne može biti interes Srbije. Kako razmišljanja Dodika i srpskih vlasti o regionalnoj saradnji nisu komplementarna, njemu nikada nije milo što su neki srpski vlastodršci, poput Vučića, pre svega pod pritiskom Zapada, u Republiku Srpsku počeli da ulaze preko Sarajeva.
„Lako je vama sa Rasimom“, viknuo je jednom prilikom Dodik, opet na nekom predizbornom mitingu, misleći na Rasima Ljajića, koji je postao sastavni deo svih srpskih vladajućih koalicija. Najpre jer je vrlo fleksibilan političar, a i zbog svog uticaja među muslimanskim življem u Sandžaku, gde je često bio “izborni jezičak” pomoću kog su se dobijali oni neizvesniji izbori. Hteo je da kaže da jedan Bošnjak poput Rasima fali u Bosni i Hercegovini, te da bi se on, takav kakav je, tobože mnogo bolje funkcionisao kada bi imao svog bosanskog Ljajića.
Opet, sličnost Dodika i Ljajića je frapantna, ali samo u jednoj dominantnoj nijansi - obojica su najbolji prijatelji svake nove vlasti u Srbiji u poslednjih desetak godina.
(Al Jazeera)
Bonus video:
