Lice srpske politike postaje sve neprivlačnije. Scene iz parlamenta već su mnogo godina primeri loše javne produkcije, pogrešno poistovećene sa „rijaliti” programima. Rekao bih da su te dve neugodne pojave neuporedive, jer za razliku od Šešelja, Martinovića, Pajtića i Rističevića, na primer, Zmaj od Šipova i Miki iz Kupinova nemaju preterane ambicije da se bave državnim stvarima. Nova slika sa starim licima naprosto ne uliva nadu da će Narodna skupština biti pristojnija i efikasnija od stare, s ozbiljnim izaslanicima i slugama naroda u sebi. I ovaj saziv pokazao je hroničnu bolest loše kulture govora, odbojne logoreje, stranačke isključivosti i bahatog nipodaštavanja svega što je drugačije.
Među naprednjacima više nema Babića, revnosnog čuvara naprednjačke verzije parlamentarne istine, čoveka čiji su lapsusi već ušli u komičnu istoriju srpske realne politike. Neko je već rekao da će pred njegovom alternativom (A. Martinovićem), javnost poželeti Babića, ali njega biti neće. Novi vođa poslaničke grupe SNS ima visoke ambicije (poništavanja drugačijeg), koje su iznad njegovih moći. Ipak je on u svojim nastupima fanatično uporan, prilično neprijatan i neoriginalan, uz prečesta ponavljanja dosadnih i uglavnom neproverivih primera. Dobro, svako može da promeni kanal kad se Martinović javi, ali on će se javljati uvek, i dobijaće reč uvek kad se javi, kako bi govorio mnogo i ne bi rekao ništa. Ali, Martinović će u konačnom bilansu ipak biti simbol parlamentarne havarije za vladajuću stranku, mnogo više nego što je to bio legendarni Babić.
Opozicija, koja svakako ima svoje Martinoviće i Babiće, moraće da se bori za prostor u već stvorenoj boljševičkoj atmosferi, gde se uporno gasi drugačije mišljenje, ma kakvo, ma čije ono bilo. To bi moglo da znači dolazak godina strategijske opozicione defanzive, sve dok neki novi izbori ne pokažu nove lidere neopterećene svojim izlizanim fizionomijama.
Ne mora da nas čudi nepristajanje vladajuće grupe na drugačije viđenje stanja stvari u Srbiji, kad je premijer, na primer, preterano osetljiv na svaki javni stav koji nije u skladu s njegovom koncepcijom vladanja.
Naizgled smo pred razrešenjem razbojništva u Savamali. Mada je moguće da u tom opasnom eksperimentu nasilne vladavine problemi tek počinju. S najvišeg mesta rečeno je kako to dolazi iz pameti čelnih ljudi grada Beograda. Savršeno otkriće posle duge istrage, iako su se počinioci u svim svojim pojavnim oblicima odmah legitimisali kao parapolicijska poluga vlasti.
Dok nastaje ovaj tekst još se ne zna hoće li pasti gradonačelnik Mali, koji je krajem aprila izjavio kako Beograd nema ništa s tim slučajem, ali donekle se ponavlja suština priče s Gašićem. Taj čovek je, posle niza opasnih grešaka, otišao uz hvalospeve, kao „savršeni ministar odbrane”, maltene onaj koji je obeležio svoje vreme. Slično je i sa čelnicima grada. Oni jesu učinili užasnu stvar, ali navodno u najboljoj nameri. Koja je to najbolja namera ako se završava najgorim ishodom? Onda tek nešto nije u redu s ljudima na najvažnijim funkcijama. Isti ljudi su učinili mnogo, najviše od svih prethodnika za ovaj grad. Tako je rečeno. To su visoki komplimenti za arhitekte sumanutog rušenja.
Rekao bih da panegirici za odlazeće ni u jednom slučaju nisu tačni, ili su preterani. Niti je sistem odbrane na željenom nivou, naprotiv, niti je Beograd napredovao s Malim. Kao ni sa Đilasom. Ulice i putevi u beogradskim predgrađima su u makadamskom stanju, komunalna situacija je depresivna. Od novih objekata imamo samo makete. Đilas je sekao platane, Mali je ipak više rušio nego što je gradio.
Ali, zanimljiv je dijalog tehničkog premijera s novinarima. Posebno s onima koji su skloni da postavljaju neprijatna pitanja. Premijer često umesto odgovora postavlja pitanja njima, koja nemaju povoda u temi o kojoj se govori. Sklon je da drži osorne lekcije, da se poziva na zasluge koje mu u tom slučaju niko nije ni osporavao, i da u konačnom smislu „zamenjuje teze”. Tako je mladoj novinarki zamerio zašto se nije bavila fantomkama kad je hapšen Milošević, a sada se bavi.
Skoro je izvesno da su imena komandanata razbojničke akcije u Savamali bila neposredno poznata i vrhu izvršne vlasti. Može se razumeti zašto se Vučić nije preterano žurio da ih saopšti: morao je da izmeri je li veća šteta od zataškavanja ili priznanja. Posle toliko protraćenog vremena, sada više ništa nije sigurno. Sigurno je samo da koristi neće biti.
Bilo bi dobro da nosioci vlasti, premijer pre svega, počnu bez ljutnje i neprijatnog cinizma da sarađuju i sa medijima koji im nisu po volji. I da svako radi svoj posao: javnost postavlja najdelikatnija pitanja, pogotovo njih, a predsednik vlade odgovara mirno, manirom državnika. Obrnuto nije moguće, jer na tom nivou prestaje demokratija a počinje saslušavanje.
(Politika)
Bonus video:
