Počev od 2009. godine, kada je finansijska kriza (otpočela u Americi 2008.) do temelja potresla cijelu eurozonu,upravljanje krizom postalo je nova realnost Evrope. Krize jedna za drugom niču u Evropi i izgleda da se to neće uskoro završiti.
Evropa je preživjela finansijsku krizu, grčku krizu, ukrajinsku krizu, a od ljeta 2015. proživljava i izbjegličku krizu. A sada, kako se približava referendum u Britaniji, jednoj od najjačih zemalja članica EU na ekonomskom i vojnom planu, na kojem će biti postvaljeno pitanje o izlasku iz EU (kojeg u krstili Brexit), Evropa se uskoro može naći pred licem krize rascjepa.
Zaista, u mnogim državama članicama razvila se kriza nepovjerenja prema susjedima u EU i njenim institucijama. To potpiruje revitalizaciju nacionalističkih političkih partija i ideja i istovremeno slabi evropsku solidarnost. Renacionalizacija Evrope uzima maha, a to tu krizu i čini najopasnijom jer - prijeti raspadom iznutra.
Politički lideri EU - šefovi država i vlada zemalja članica, a takođe i lideri Evropskog savjeta i Evropske komisije - donijeli su sudbonosnu odluku na talasu finansijske krize: dali su prednost upravljanju krizom, a ne razradi koncepcije ustrojstva Evrope i strategije za njenju primjenu.
Strateško upravljanje Evropom tražilo bi neophodne kompromise koji bi, nesumnjivo, za sobom povukli političke rizike u svim državama članicama. Umjesto toga, lideri EU odlučili da prepuste različitim krizama da obave za njih sav posao, a položili sve svoje nade u silu prilika. Ali taj pristup, čiji je izvor kukavičluk i neprikladni trik, takođe je imao svoju cijenu: EU, koja djeluje samo u kriznom režimu, za svoje građane postaje prototip nekompetentnosti koji nije dostojan njihovog povjerenja i više ne predstavlja rješenje problema starog kontinenta, već jedan od njegovih problema.
Nakon skoro šest decenija uspješne integracije, Evropa je postala ključni element svakodnevnog života - političke, ekonomske, institucionalne i pravne realnosti. Ali svi ti pojavni oblici Evrope zavise od vitalnosti njene osnovne ideje, njene duše. Ako ta ideja umre u građanima i narodima Evrope, nastupiće kraj EU i to neće bitiekplozija, već dugo, mučno cviljenje.
Tako dalje ne može jer je ulog prevelik: budućnost našeg kontinenta u svijetu brzih promjena. Politika malih koraka sada je nedovoljna. Bez inovirane koncepcije ustrojstva Evrope i efikasnog pristupa rješavanju kriznih situacija, novi (i stari) nacionalisti na kontinentu nastaviće da jačaju i postaće prijetnja čitavom projektu mirne integracije koja se temelji na vladavini prava.
Referendum o Brexitu pokazaće put kako Britaniji, tako i Evropskoj uniji u cjelini. Nakon njega ćemo imati ili uzdahe olakšanja (čemu se ja da nadam) ili kataklizmu koja će EU potresti do temelja i donijeti katastrofu u Britaniju. Ali, nezavisno od odluke Engleza, mnogobrojne krize u Evropi zahtijevaju rješavanje.
Finansijska kriza uopšte nije završena; ona je samo dobila novi politički oblik. Portugalija, Španija i Irska su pokazale da demokratska većina više ne želi da trpi politiku štednje s njenim pristupom “plivaj ili potoni”. I kriza u Grčkoj ponovo dolazi do tačke ključanja.
Euro možda neće preživjeti. Bez obzira na znake blagog oporavka ekonomije u eurozoni, razdor između Njemačke i većine drugih zemalja eurozone širi se i produbljuje. Više niko ne pominje konvergenciju u monetarnoj uniji i razovogora o tome odavno već nema.
A više je nego očigledno da bi s padom eura krahu bio bliži i cijeli evropski projekat. Evropski lideri znaju da euro, kao i dosad, nije zaštićen od krize, bez obzira na tehnička poboljšanja dostignuta tokom prethodne krize. I neće biti zaštićen sve dok ne bude dostignut obnovljeni veliki kompromis između Njemačke i drugih zemalja eurozone. U praksi, to bi značilo reformu eurozone na osnovama duboke političke integracije, što se očigledno ne može nazvati jednostavnim zadatkom.
Sve se ovo odnosi i na zajedničku bezbjednost EU, zaštitu spoljnih granica i reformu politike prema izbjeglicama. Ovdje će efikasnom političkom rukovodstvu takođe trebati inovirana koncepcija ustrojstva ujedinjene Evrope u XXI vijeku - onoga što ona može i treba da obezbijedi, kako treba da bude formirana i koje institucije i ovlašćenja su joj za to neophodni.
Evropa nema razloga da se boji kriza. One tjeraju sve na pokret i daju mogućnost EU da ide dalje i postaje jača, ako se bude reagovalo bez osvrtanja na prateće političke rizike.
Nakon što u junu Britanija kaže svoje i Evropa mora dati svoj odgovor. Taj odgovor mora biti hrabar i mora predstavljati koncepciju ustrojstva i realna rješenja. Nacionalizam nije odgovor. Samo istinski Evropljani mogu obezbijediti mirnu i berićetnu budućnost Evrope.
Autor je bio ministar inostranih poslova Njemačke 1998-2005; odigrao je ključnu ulogu u osnivanju njemačke Partije Zelenih, koju je vodio više od 20 godina
Copyright: Project Syndicate, 2016.
Bonus video:
