Od završetka II svetskog rata probali smo različite oblike državnog intervencionizma u privredi. Država je bila vlasnik, pravila petogodišnje planove, zapošljavala radnike. Nije išlo. Shvatili smo da to nema smisla, pa smo odustali od državnog vlasništva u privredi. Fabrike i preduzeća smo prodali, ali ideju intervencije zadržali.
U poslednjih šesnaest godina uzdamo se u strane investitore (koji će rešiti sve naše probleme), jeftine državne kredite (koji se ne vraćaju), subvencije po radnom mestu (koje niko ne kontroliše), tajne ugovore (za koje ne znamo ko se koliko ugradio), davanje velikih državnih preduzeća stranim menadžerima na upravljanje, poklanjanje zemlje strancima, stranačko zapošljavanje u javnom sektoru, zaštitu preduzeća u društvenom vlasništvu sa nadom da će, posle još jednog kredita Fonda za razvoj, stati na noge i početi s proizvodnjom itd. Nikako da izađemo na zelenu granu. Decenije zabluda da neki birokrata iz kancelarije može bolje od privrednika da zna koliko i kako treba proizvoditi platili smo siromaštvom, ili u najboljem slučaju, stagnacijom. Jedina stvar s kojom nismo probali u poslednjih 70 godina jeste tržišna privreda i odgovarajuća socijalna politika izvedena iz principa socijalnog liberalizma. Kako bi socijalni liberalizam mogao da izgleda kad se primeni na Srbiju? Sa jedne strane treba da postoji tržište na kome vlada nemilosrdna konkurencija. Proizvodi se prodaju na osnovu ponude i tražnje. Onaj čije proizvode niko neće da kupi, ne treba da privređuje. Ili ne zna kako se to radi, ili neko to radi bolje od njega. Porezi i birokratska regulacija treba da budu razumni i prilagođeni domaćim porodičnim firmama, odn. malim i srednjim preduzećima. Ona u Srbiji danas zapošljavaju najveći broj ljudi. Svi ostali (velike strane korporacije i banke) su dobrodošli, ali sistem ne sme da, kao danas, bude prilagođen njima. Državna intervencija treba da bude minimalna, i odnosi se isključivo na proizvodnju javnih dobara, sprečavanje monopola, regulisanje eksternalija i uklanjanje asimetrije informacija. Samo takva vrsta konkurencije može da omogući privredni napredak i konkurentnost domaće privrede na međunarodnim tržištima. Kada se sistem prilagodi domaćim privrednicima, potreba za protekcionizmom nestaje.
Kako znamo da će takvo slobodno tržište dati rezultate? Postoje primeri slobodnog tržišta. I to ovde, u Srbiji. Proizvodi IT sektora, sale za vežbanje, radnje za hemijsko čišćenje, pekare, fabrike šibica, čaša, nameštaja... praktično sva tržišta gde se država ne meša. Nikada niste čuli da je država dala subvenciju pekari. Zašto bi? Na tržištu pekara postoji oštra konkurencija. A usluga je odlična. Šta da se radi sa onima koji ne takvom tržištu ne mogu da se snađu? Neki ljudi nemaju talente i veštine koji su potrebni za ovakvu tržišnu utakmicu. Neki imaju biološke nedostatke. Treba li ti ljudi da se oslone samo na porodicu i dobrotvore? Ti ljudi nisu odgovorni za težak položaj u kome su se našli i zbog toga država treba da im pomogne. U tu svrhu država mora da vodi odgovornu socijalnu politiku. Ovakvi ljudi moraju da dobiju socijalnu pomoć koja neutrališe nedostatke zbog kojih nisu sposobni da se snađu na tržištu. Odakle dolazi pomoć? Od onih koji imaju veštine koje se cene na tržištu i znaju to dobro da unovče. U odgovornom društvu boljestojeći pojedinci pomažu lošijestojećima. To se postiže kroz progresivno oporezivanje: pojedinci koji zarađuju malo, plaćaju mali porez; oni koji zarađuju puno, plaćaju više. Kako ova socijalna pomoć treba da izgleda? Jedan deo je zaštita od nezaposlenosti. Kad izgubite posao, država će vam pomoći dok ne nađete novi. To može biti u vidu negativnog poreza na dohodak ili u vidu bazičnog dohotka koji bi bio garantovan svim građanima. Drugi deo su socijalne penzije. One bi takođe bile garantovane svima. Svi građani, bez obzira na to da li su u životu radili ili ne, dobijaju socijalnu penziju kada navrše 65 godina života. Penzioni fond se ukida. Više ništa nikome ne morate da dokazujete. To zaslužujete kao građani. Konačno, socijalna pomoć ne sme da bude milostinja, već pomoć od koje može da se živi dostojanstveno. Ali socijalna pomoć koja se finansira porezima zavisi od stanja u kome se nalazi privreda. Ako privreda ne bude konkurentna, nego počiva na subvencijama i državnim kreditima, socijalna pomoć će biti mizerna. Kao danas u Srbiji. Jedino jaka tržišna privreda može, sa jedne strane, da omogući da učitelji, lekari, policajci, pekari ili mehaničari rade legalno i ponovo budu sposobni da otplate kredit za stan, kupe automobil i podignu porodicu, a sa druge strane, socijalnu pomoć koja omogućava pristojan život onih koji su na tržištu imali manje sreće.
Autor je profesor FPN u Beogradu (Danas)
Bonus video:
