Neko je pomenuo sukobe u Crnoj Gori. Mediji su to naravno iskoristili kao naslov. Narod se naravno odmah upecao, a ostali političari su iskoristili priliku da odgovore, još više podgriju narod, a silne NVOrganizacije iskoristiće priliku da i oni konstatuju što je neko nešto rekao i kad. Kao u veš mašini kojoj su lageri davno “otišli“, te izjave se zavrte, i centrifuga iz bubnja izbaci tempiranu bombu.
Koliko god sukobi bili opasni i ne toliko nezamislivi, smiješni su isto koliko i ljudi koji ih uporno svojim bezmozgstvom pokušavaju izazvati. „Neće, neće“ govorili su i u Sarajevu 1990. godine. Jedan gospodin koji je imao sreću da otputuje za inostranstvo 1989. godine, i dalje ne može da vjeruje da Jugoslavija ne postoji, nije nostalgičar, samo je realan, vjerovao je onom što je vidio i čuo, jaka vojska i policija, jaka država, ali nije vidio iza paravana.
SNP, DPS, SDP, URA, Demos, Demokrate, CDT, CEMI, MANS, CDU, SDCG, DNP, da li će iko moći da raspetlja mrežu gluposti ako do sukoba dođe u državi od 600 000 građana sa isto toliko frakcija. Istog trena pojaviće se preko deset saopštenja o tome ko je kriv i ko je denuncijant, ko za koga radi i što planira. Rašomonijada i Komedija zabune. Ako se politika preseli na ulice, ako krene pištoljanje od kuće do kuće, nastaće identičan haos ovom koji trenutno vlada međ ovim ljudima koji se izdaju za političare, a koje odlikuje isključivo prostaštvo i malograđanština. Crna Gora nova Ukrajina.
Njihovo bezmozgstvo može lako da dovede do sukoba, jer pripejd Crnogorci su spremni da djelaju za mir i državu samo dok im je džep pun, a na drugoj strani se mitomani lako opčine zidinama Kremlja. Sjećam se scene sa poslednjeg sajma knjiga, šeta kroz garažu Delta city-ja Milan Knežević, a na leđima mu piše samo CCCP. Naginje se i šmekerski se raspituje za knjige srećan što mu se prodavačica smije, ona prodavačica što joj u opisu posla piše da mora da se smije.
Sve je matrica, i može se primijeniti u bilo kojoj situaciji. Parlament, ulica, tuđi parmalament, Brisel, gdje god. Najčešće pičvajz izazovu nedovršeni ljudi, željni da se nečim istaknu, oni vrebaju priliku. Treba se sjetiti kako reaguje Soro (Boro Stjepanović) na kraju filma Čudo neviđeno, i zašto baš on izaziva sukob. Tako je i u Crnoj Gori, ljudi na zalasku, marginalci i njihovo bezmozgstvo (koje se odnosi na veći dio političara u Crnoj Gori), već govore o sukobima, ne da bi upozoravali i sprečavali, već da bi zauzeli pozicije, da bi mogli da kažu da su ga na neki način ozvaničili, nanjušili, i potajno će im biti drago što su ga počeli, što im je pripala ta nesrećna uloga da zapale šibicu o koju ćemo svi da se opečemo. Sukobi koji će savršeno odgovarati i vlastodršcima i takozvanim opozicionarima, jer će i sukob utvrditi njihove užasne uloge.
Njihovo bezmozgstvo, zato što ste im vjerovali predugo.
Bonus video:
