Kupim prnje ako ne bude bolje

Sećate li se ove Vučićeve izjave: „Ako ne bude mnogo bolje za šest meseci, sami moramo da kupimo prnje.” Da navedem izvor: emisija „Crno-beli svet”, Radio-televizija Vojvodine, 26. oktobar 2014. godine. A skeptičnim sagovornicima premijer je ponovio: „Ja sam siguran za sebe lično, to mogu da garantujem. Ako vam tako kažem, onda će tako i da bude.”

Šta je bilo šest meseci nakon te izjave? Gde se desilo to, „mnogo bolje”? U medijima? U parlamentu? U privredi? Da nije, možda, unapređeno deljenje pravde? Ili bilo šta, za šta nisu potrebna nikakva ulaganja, već samo politička volja?

Da stvar bude još gora, ni opozicija od ovoga obećanja nije profitirala. A bilo bi baš zanimljivo da su na svaki naprednjački lelek, tipa: „Vi ste upropastili Srbiju” samo ponavljali: „Kupim prnje ako ne bude bolje!”

A nije bilo bolje. Ni pre ove izjave, a ni posle nje.

Uzmimo, recimo, premijerov obračun s tajkunima. Dokle smo sa tim došli? Do dna, rekla bih. I to verovatno u trenutku kada je premijer pozvao najvećeg srpskog tajkuna na sastanak uglednih privrednika, pa novinarki sa visine (a u stvari, nama sa visine) ljutito poručio da je Mišković pozvan zato što je najveći poreski platiša. A pre toga ga hapsio zbog utaje poreza.

O rušenju institucija je reč, naravno. Ako postoji dno ispod dna, na kome obitava naše nezavisno sudstvo, ono je probijeno onda kada je jedan sudija smenjen jer je Miškoviću vratio pasoš, što se nekome u vrhu nije dopalo. Da bi danas isti taj Mišković tužio državu da mu vrati dvanaest miliona evra koje su mu uzeli za kauciju, a neustavno su ga držali u pritvoru. I treba da mu vrate, naravno. I to da mu vrate od penzija, koje je premijer takođe obećao da nikad neće smanjivati. Može li bolje od ovoga?

Prašinu su podizali i dolasci novih savetnika, Stros-Kana i Tonija Blera, kojom se prilikom javnost podelila oko toga koji je gori: Stros-Kan, sa biografijom seksualnog nasilnika, ili Toni Bler, čiju ulogu u NATO bombardovanju Srbija nije zaboravila. Drugima je, opet, teže palo kad je premijer do nebesa hvalio nove ministre, Krstića i Radulovića, od kojih je jedan nedugo zatim pobegao, a drugi se odmetnuo u ljutu opoziciju, pošto je tek po ulasku u vladu shvatio sve što se moglo shvatiti gledanjem bilo kog TV kanala. Posle smo slušali o dolasku „Mercedesa”, o novim investitorima za Železaru (koji se nikada nisu pojavili), i još o hiljadama milimetara autoputeva, koji nikako da se izgrade.

Glavnu stvar, institucije, ovaj premijer nije doticao. Njegov parlament je postao izvor najsmešnijih video-klipova na „Jutjubu”, pa ako po nečemu ova vlada ostane zapamćena, biće to izjave Bečića - Mortadele, Babića - Vazduplohova, Gašića koji voli novinarke koje kleče, a svakako i Gašića koga premijer zbog te izjave smenjuje, pa zatim brižno stavlja na čelno mesto kad god postroji vladu, da bi nam saopštio neku novost.

Te novosti je danas teško i slušati, a kamoli u njih poverovati. Trebalo bi pre toga zaboraviti makar onu premijerovu izjavu od prošle godine: „Koje god javno preduzeće da uzmete nigde nije partijski čovek!”, datu u trenutku dok mu partijski kolega i kum vodi „Elektromreže Srbije”, drugi partijski kolega upravlja „Elektroprivredom”, o direktoru „Kolubare” i njegovoj pečenjari „Fantazija” više mi je muka i da pišem, a kamoli da ređam dalje sve one Bajatoviće, Krkobabiće i ostale čauše što danas upravljaju Srbijom.

Stvarnost danas izgleda ovako: od dva odsto rasta iz Železare Smederevo nema ni traga. Na pad cene čelika nadovezale se još i dve havarije, puklo sve, izgleda. Ali i pre havarija, ova nada srpskog privrednog rasta bila je i ostala u gubicima, osim u jednom momentu: dok je premijer najavljivao da će Železara biti profitabilna već u maju (2014. godine).

A železnička stanica „Prokop”, znate ona, što je prošle nedelje po stoti put svečano otvorena - prokišnjava. Što direktor „Infrastruktura železnice” demantuje: ne prokišnjava, kaže, „nego usled kondenzacije imamo pojavu kapljanja vode na perone” (TV N1, 31. januar). Dakle, tamo voda kaplje na glavu - i kad kiša ne pada.

To će nam svakako pomoći da ostanemo u stanju zgranutosti, makar do novog bisera poslanika Babića, ili do nekog novog plagijata. Ili barem dok nas ministar finansija (a sada i vojske), kao dostojni Gašićev naslednik, ne obraduje nekom novom izjavom, u rangu prethodne dve: „Ja sam spasao Srbiju od bankrota” i „Ako vam se ovde ne sviđa, nađite drugu državu.”

Da kupimo mi prnje - neko mora.

Autorka je profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (Politika)