Bejah zaoštrio plajvaz da dodam još nešto na račun propalog državnog udara. Ali, to je već opšte mesto, slutim da će uterivanja straha, puzajućih vanrednih stanja i izliva opake paranoje biti još, tako da ima vremena.
Pre kojih desetak dana, baš me je ozarila vest, proizvod razdraganog agitpropa iz nekih hodnika državne uprave. Taj glas kaže da uskoro, a to vreme samo što nije došlo, građanima neće trebati izvodi.
Te artije će, ako joj već budu potrebne, tražiti država uz pomoć svojih revnosnih činovnika, kao što je dobri običaj svuda u svetu. Ionako na svačijoj ličnoj karti stoji matični broj podanika, šifra za sve, ključ ili kalauz, kako hoćete, koji bi morao da otvori sve katance ubuđale birokratije.
Ali, izvan dobrih zvukova koje država daje od sebe hvaleći svoju efikasnost, stvari stoje mnogo drugačije. Možda čak i gore nego pre nekoliko godina, kad su pisari morali sve papire, koji definišu mesto građanina u društvu, da obrađuju manuelno.
Pratimo, dakle, papirnati deo sudbine novog građanina, rođenog u prvoj polovini novembra ove godine, opština Zvezdara.
Novi građanin je, kako su mi rekli njegovi roditelji, hvala bogu sasvim dobro. Kažu da napreduje, a i ponaša se u skladu sa svojim uzrastom. Ali, da bi dobio prvi izvod iz matične knjige rođenih, mora da bude upisan u tu knjigu.
Opština je na papiru kojim obaveštava roditelje o koracima postupanja, postavila sledeće uslove. Za prijavu su dakle, pored otpusne liste iz porodilišta, potrebni: uverenje o državljanstvu, (taksa 900 dinara) naravno, za oba roditelja, i izvod iz knjige venčanih, ništa starije od šest meseci.
Ali, postoji tu i jedan prilično težak, skoro pa iracionalan uslov. Da bi novorođenče, pored svih nepotrebnih novoizvađenih papira bilo prijavljeno, obaveza je da pred šalter dođu oba roditelja.
Šta, na primer, ako mladi par nema koga da pozove da pričuva srećnog žitelja Beograda koga prijavljuju? Recimo, babe ne žive ni blizu, patronažna sestra nije za te stvari, čuvari beba se ne angažuju za sat-dva. Onda se, naravno, čovek koji je navrhunio tri sedmice života, umota u ćebe i donese pred šalter. Da ga vide, ali i da se on lično uveri gde je nastao problem, da počne sa uvežbavanjem za sve ono šta ga u životu čeka.
Roditelji su potrošili dvadesetak dana da kompletiraju sve izvode. Nisu rođeni u Beogradu, a i da jesu izgubljeno vreme mu dođe na isto. Tačno toliko su izvod čekali srećnici upisani u matične knjige na Čukarici. Blizina je ovde relativna, često neshvatljiva, kao i sve drugo.
Ipak se u slučaju koji je povod za ovu priču našla jedna baba da pričuva novog građanina najveće varoši u Srbiji. Roditelji su, već malo manje ljuti, u prilično svečanom raspoloženju, sa osećanjem da je ipak i pitanju velika stvar, krenuli ka Zvezdari. I nije šala, jeste velika stvar.
Uputili su ih u sobu na trećem spratu. U sobi nigde žive duše, ako tu ne ubrajamo službena lica. Roditeljima je ipak rečeno da malo pričekaju, pozvaće ih.
Onda su ih pozvali, pogledali sve papire, proverili, uporedili, da, sve je tu. Upis može da počne.
Šta je, u stvari upis? Beleženje u veliku, tešku knjigu, sa debelim koricama, kako se ne bi kupusala. Knjiga ima svoje rubrike. Znam da vam je poznato, ali red je da obnovimo gradivo. Ime, koje su odabrali roditelji, može bilo koje, samo da nije izvan registra imena, da nije bizarno, uvredljivo za bilo koga, naročito ne za novog građanina. Ljudi svakakva imena nadevaju, pa se posle kaje onaj što ga nosi. U ovom slučaju ime je bilo lepo. Prezime, naravno. Imena oba roditelja, devojačko majčino. Pol. Dan, čas, mesec i godina rođenja. Mesto i opština. I to je sve. Očas posla.
Evo, gotovo je, slobodni ste. Tako je nekako rekla službenica, i oslobodila roditelje. A izvod? Šta je sa izvodom iz matične knjige rođenih za bebu?
A, to... Dođite za deset dana.
E sad, ko se seća kad su u matične knjige generalije novorođenih upisivale izabrane ćate, koje su imale krasnopisački dar. Tada je u školama postojao predmet lepo pisanje, misli se naravno na izgled slova, jer su mnogi đaci, i tada i danas, ostavljali po sveskama „svračije noge“. U to vreme i do pre nekoliko godina, izvodi su pisani odmah po upisivanju u knjigu i uručivani uzbuđenim roditeljima novog građanina.
Za klinca, koji je nestrpljivo čekao sa babom da se roditelji vrate sa Zvezdare, važno je da što pre ima izvod. Pre svega zbog zdravstavene knjižice, a onda i radi prijave boravka. Ali, deset dana je zadati rok. Pre ne može!
Moguće je da će država zaista u nekoj budućnosti osloboditi svoje građane nepodnošljive birokratske torture. Ipak, sklon sam da sumnjam. Činovnici će još dugo da nam uteruju osećanje krivice, saznanje da nam uvek nedostaje samo još taj jedan papir da bismo bili ljudi koje oni priznaju. Sve će to trajati, bojim se, dok nam ne isteraju i ovo malo preostalog samopoštovanja.
Bonus video:
