Da li su jugoslovenski ratovi bili poslednji evropski ratovi XX veka ili ih treba razumeti i proučavati kao prve ratove XXI veka? Istoričari vole ovakve igre s hronologijama, debate o tome da li je neki vek duži ili kraći od očekivanih 100 godina. Vole i da traže dokaze o tome da li neki istorijski fenomen pripada više jednom ili drugom periodu, da li je on kraj ili početak. Setimo se samo debata o dugom XIX veku ili o tome kom veku pripada I svetski rat?
Ali te debate su, pored atraktivnosti za širu publiku, važne za razumevanje procesa, kristalizovanje osnovnih obeležja nekog razdoblja. I za, u krajnjoj liniji, razumevanje sadašnjosti. Jer, sadašnjost je ta koja vrednosno označava istorijska razdoblja, koja na osnovu toga može da omeđi procese i da oceni kada se nešto završilo, a nešto drugo započelo. Upravo je zbog ovog poslednjeg važno sada ponovo razmišljati o jugoslovenskim ratovima. U krajnjoj liniji, za ma koje se rešenje odlučili, ono postaje vododelnica evropske istorije i jedna njena moguća periodizacija.
Rekla sam da je sada važno vratiti se tom pitanju, jer su mnogi fenomeni u današnjoj Evropi podsetili na ideje koje su dovele do krvavih jugoslovenskih ratova. Kriza EU, brexit, podele između „starih“ i „novih“, „istočnih“ i „zapadnih“, „severnih“ i „južnih“ vratili su argumente koji su 80-ih godina u Jugoslaviji nagoveštavali loš kraj. Zato se danas analiza tih argumenata čini aktuelnom i važnom ne samo za evropsku istoriju XX veka, već i za onu XIX veka.
Kada smo u Jugoslaviji ranih 80-ih prvi put čuli da je naša nacija bolja od onih susednih, da je naša država od svih starija, naše pismo savršenije, naša istorija herojskija, naše žrtve veće, a naši fudbaleri najbolji, bilo je smešno. Zatim je postalo neugodno. Pa opasno. I onda je počeo rat. Ovako poređano to izgleda banalno, ali sva istraživanja pokazuju da argumenti koji su korišćeni za rušenje Jugoslavije nisu bili mnogo dublji od navedenih.
Zbog toga mi je teško padalo sve što se moglo čuti poslednjih godina u ujedinjenoj Evropi. Argumenti koji su korišćeni za brexit ili prilikom američkih izbora bolno su podsećali na one iz 80-ih godina u Jugoslaviji. Od „We want our country back“ do „Let s make America great again“, sve što je izgovoreno na holandskim ili francuskim izborima, što se čuje u Budimpešti, Varšavi, Pragu ili Barseloni, sve to odražava odustajanje od velikih ideala druge polovine XX veka. Odustajanje od integracija, otvorenih granica i otvorenog društva, socijalne države, zaštite manjina, prava na različitost… Da li su to samo recidivi, antimodernizacijske reakcije na brze promene koje se dešavaju u globalizovanom svetu, da li je klatno evropske istorije samo privremeno otišlo u pravcu suprotnom od integracija, saradnje, solidarnosti, zajedništva? Da li to znači da su prevaziđeni koncepti pomirenja i da mir više nije prioritet?
Jugoslovenski ratovi delovali su kao „starinski“ ratovi za teritorije, nastali na odavno poznatim i, činilo se, potrošenim argumentima i fake news. Mnogi od nas tada su se stideli zato što naša zemlja vodi nazadni rat za nove granice u trenutku kada se Evropa ujedinjuje. Osećali smo se poraženo što posle svih iskustava evropskog i jugoslovenskog XX veka ponovo prisustvujemo etničkim čišćenjima, mučenjima, silovanjima, genocidu. Optuživali smo naše elite da su retrogradne, naša društva da su zaostala, antievropska… Govorili smo da to može da se desi „samo kod nas“, „samo na Balkanu“. Mislili smo da ratovi 90-ih pokazuju da „mi“ nismo uspeli da izađemo iz kolopleta etničkih mržnji, vere u superiornost sopstvene nacije, ideje da se onog „drugog“ ili onih „drugih“ možemo „konačno rešiti“. Kao istoričari, analizirali smo kako je bilo moguće da se, u tako kratkom vremenu, prethodni model decenijama građenog jugoslovenskog, zajedničkog sećanja utemeljenog na „bratstvu i jedinstvu“ i pomirenju posle II svetskog rata preokrene. Kako je moguće da istorijski „zaborav“ nastupi tako brzo i bez otpora, da se utrči u uskonacionalne, etnocentrične, paranoidne modele sećanja koji su govorili o ugroženosti sopstvene nacije i potrebi da se ona osveti svima koji su nam „zabili nož u leđa kad nam je bilo najteže“.
Za istoričare to je bilo kao da prisustvuju eksperimentu, kao da „uživo“ mogu da prate promenu memorijskog modela, da vide kojom se brzinom može menjati kolektivna istorijska svest, kako je malo potrebno… Imali smo osećaj da možemo rukom da uhvatimo kako se ideje kreću s „vrhova“ akademskih i intelektualnih institucija, preko medija, lokanih autoriteta do „običnih ljudi“, koji su postajali ratnici. Odgovornost istoričara za proizvodnju tih ratova je bila ogromna, jer su jugoslovenski ratovi najvećim delom napravljeni upravo na zloupotrebi istorije, na krivotvorenju, na naglašavanju međusobnih razlika i sukoba, na „zaboravljanju“ onoga što je zajedničko.
Mogli smo gotovo da vidimo kako se ideje raspršuju, kako ih društvo prima, prilagođava, menja, kako funkcioniše ta interakcija, ti transferi o kojima smo ranije učili analizirajući evropsku istoriju, posebno onu 30-ih godina XX v. Mogli smo da proveravamo teorije o eliti i masi, o impulsima koje daju pojedinci i odgovoru društva. Pitali smo se da li je moguće da se, posle iskustva Holokausta i svega što se u Jugoslaviji dogodilo tokom II svetskog rata, opet sve ponovi. Da li se onda stvarno iz istorije ništa ne uči? Neminovno se postavljalo pitanje čemu onda služi znanje koje skupljamo, analiziramo, tumačimo. Time je i položaj naše nauke, njena funkcija u društvu, ali i njena odgovornost bila ponovo stavljena pod lupu.
Razmišljali smo o tome da ako se to sve desilo u Jugoslaviji koja je počivala na antifašističkom narativu, gde nije bilo nikakvog dvoumljenja o tome ko je bio kolaboracionista a ko nije, šta će biti ako se takve ideje pojave u društvima u kojima fašizam nije bio jasno odbačen i u kojima ta granica nije jasno postavljena. I kako je bilo moguće da se mnogi „ratnici“ u jugoslovenskim ratovima obuku upravo u uniforme vojski koje su bile poražene u II svetskom ratu? Mnogi istoričari govorili su tada da se Drugi rat samo nastavio ili, čak, vratio. Vodile su se rasprave o tome da li je ideologija u čije se ime ratuje - fašizam ili je to nešto novo? Da li smo se vratili u taj mračni deo istorije ili iz njega nikada nismo ni izašli?
Postavilo se i vrlo neprijatno, ali takođe i vrlo evropsko pitanje: da li su te ideje koje su dovele do rata mogle da se drže blokirane ili bar zamrznute samo pod totalitarnim režimom? Da li se jedan totalitarizam sprečava drugim? Da li je, prema tome, bolji onaj totalitarizam koji sprečava etničke pokolje? Ima li boljeg i goreg totalitarizma ili su oni isti, kao što kaže Rezolucija Evropskog parlamenta? Od kada sam počela da slušam priče o politici i da učim istoriju Jugoslavije govorilo se da će, čim se ukine monopol jedne partije i krene višestranačje, pobediti nacionalne i nacionalističke stranke i da će to biti kraj Jugoslavije i početak rata. Te argumente nikako nisam mogla da prihvatim, jer to bi značilo da demokratija u uslovima višenacionalne federacije nije moguća? Da su Jugoslavija i demokratija nespojive. I ponovo sam bila u krivu, jer se upravo tako nekako i dogodilo.
Uverenje da je socijalizam bio bolji od onoga što smo uspeli da stvorimo nakon njega imao je i autor poznatog beogradskog grafita iz 90-ih na kome je pisalo: „Druže Tito vrati se. Sve ti je oprošteno“. Taj grafit govorio je o tome da je za mnoge ljude, zbog jugoslovenskog pokolja 90-ih, sećanje na komunizam postalo sećanje na „zlatno doba“. Za mnoge, posebno mlade, ono je to i danas. O tome sam intenzivno razmišljala kad su posle Arapskog proleća krenuli ratovi u mnogim zemljama koje su se ponadale demokratiji. Otvorilo se po ko zna koji put pitanje mogućnosti tranzicije vlasti i demokratskih kapaciteta. Današnje tendencije u nekim državama nekadašnje Istočne Evrope ponovo nameću ta ista pitanja. A izgledalo je kao da je trebalo samo da skinu nametnuti nedemokratski režim i da se vrate na ono što je bilo pre. Ali šta je to tačno bilo pre? Odgovor na to pitanje zahteva ozbiljno preispitivanje evropske istorije.
Zbog svega ovoga sam ovaj tekst počela onim pitanjima. Odnosno, da li ponavljanje argumenata koje smo mogli čuti u Jugoslaviji pred rat u današnjoj Evropi znači da jugoslovenski ratovi nisu bili ružan, retrogradni kraj evropskog XX veka, nego početak 21? Ako se vratimo hronološkim igrama s početka, možemo s punim pravom da kažemo da je jugoslovenski XX vek trajao od 1918. do 1991, dakle onoliko koliko je trajala i sama ta država. Ne zbog toga što bi nastanak i kraj te ili bilo koje države bio dobar okvir za istorijsku periodizaciju, nego zato što je Jugoslavija bila simbol. Ona je 1918. simbolizovala pobedu novih ideja samoopredeljenja naroda i kraja velikih evropskih carstava. U II svetskom ratu bila je simbol partizanskog, antifašističkog otpora i pobede. U Hladnom ratu bila je simbol „trećeg puta“, pokušaja izgradnje drugačijeg socijalizma i nesvrstanosti. Davala je i nadu da integracija evropskih naroda može biti projekat pomirenja i da višenacionalna federacija može biti rešenje za prethodne konflikte i doneti mir. Da multikonfesionalna zajednica može biti funkcionalna, da su nesuglasice između razvijenijeg severa i manje razvijenog juga rešive, takoreći podsticajne i za jedne i za druge. Da oni koji bi da se kreću brže i oni koji se kreću sporije mogu da nađu srednju brzinu i da se njome kreću zajedno. To su bile jugoslovenske postavke u XX veku.
I onda su, u vremenima ekonomske i političke krize 80-ih, krenule prvo sumnje, a zatim su se pojavili i argumenti za koje su evropski istoričari i teoretičari verovali da više ne mogu imati snagu, da je nacionalizam istorijski prevaziđen, da argumenti kojima se pozivalo na dezintegraciju, secesionizam, prioritet nacionalnog nad razvojem, nisu mogući u predvorju XXI veka. Zbog jugoslovenskih ratova su se neka od najvećih imena društvenih nauka vratili temi nacija i nacionalizama s osnovnim pitanjem da li se radi o starom ili novom fenomenu?
Otvorilo se 90-ih i zanimljivo istoriografsko pitanje da li je Srbija koja je za te ratove bila najodgovornija nekakav presedan u evropskoj istoriji, takoreći incident? I da li je, samim tim, Jugoslavija bila poseban slučaj? Nekima je bilo lakše da poveruju da su odgovori na oba pitanja pozitivni, da je poseban istorijski put doveo do toga da se ta država koja je pravljena dva puta u svetskim ratovima, raspadne po drugi put. Voleli su da veruju da je ona bila sasvim specifična, jer je to značilo da se to ne može desiti na drugom mestu. Takvo istorijsko tumačenje je pružalo neku utehu, nadu da se takve ideje više neće javiti kod onih razvijenijih, pismenijih, urbanizovanijih, modernijih, demokratskijih. Paradoksalno, bilo nam je lakše od te pomisli. Nosila je u sebi izvesni istorijski optimizam, progresivističku veru u napredak koji će povratak na argumente koji su omogućili jugoslovenske ratove biti nemoguć.
Zato se i postavlja pitanje šta nam o istoriji uopšte i posebno o evropskoj istoriji govori činjenica da su se ti banalni argumenti mogli ne samo čuti i u najrazvijenijim zemljama sveta poslednjih godina, nego i da su pobedili i u društvima koja smo smatrali najrazvijenijim, koja su dostigla do sada najveću stopu urbanizacije, pismenosti, životnog standarda, visoko obrazovanih, demokratije. Kako su fake arguments brexita uspeli da opiju većinu glasača? Kako je Tramp uopšte moguć? Da li su to dokazi da su jugoslovenski ratovi označili početak novog razdoblja, da su bili avangarda jednog novog sveta, a ne relikt starog? Da li su brexit i Tramp znaci da treba da redefinišemo stare socijalno-političke teorije? A samim tim i naš pogled na savremenu evropsku istoriju?
Ovaj tekst je prvi put objavljen u Journal of Modern European History, Minchen, vol. 16, 2018-2, pp.153-158.
(Peščanik.net)
Bonus video:
