U generala Ždanova ulici 16 u Beogradu, dom Desanke Maksimović; prvi sprat. Domaća atmosfera, prijatna; već decenijama vrlo živa i nesumnjiva poetska prisutnost u našem vremenu.
Raspoložena za razgovor.
- Prvi dan ili prvi sat posle napisane pesme, ona je još izmešana sa onim što je ostalo nedorečeno, prepliću se u meni pesma ispevana i ono što joj je prethodilo, što ju je inspirisalo. Dok smo još tako vrele i nova pesma i ja, ona mi se čini lepa, možda i lepša od svih koje sam ispevala - priča mi Desanka Maksimović o svojoj poeziji. - Ali već sutradan neprijatno mi je da je čitam, obuzima me nešto kao stid što sam je pisala, što sam morala beležiti ono što se u meni dešava, zatim se javlja i nezadovoljstvo što je napisana onako kako jest. Tek posle duže vremena imam prema svojim pesmama odnos kakav bi imali i drugi ljudi prema njima: jasno ih delim na uspele i neuspele, na one koje imaju pravo da ugledaju sveta i na one koje treba baciti ili se ponovo na njih vraćati.
- Poruka? Ima li je?
- A koja je njihova osnovna poruka, nisam dosad razmišljala, ja se tek onda počnem pitati za slične stvari kad me novinari o tome upitaju - veli poetesa. - Svoje pesme nisam nikad pisala s namerom da dajem neke poruke, ili možda vrlo retko. Možda moja poezija poručuje ljudima, kao onaj francuski pesnik koji poziva devojke da beru ruže života, da je sve prolazno, kratkotrajno, da se sve vrlo lako preokrene u svoju suprotnost. Mislim da sam u Monologu razočaranog tako nešto izrazila, ili, kako Vi kažete, poručila. Zatim sam padala u sasvim drukčija raspoloženja i tešila sebe i druge da posle jeseni dolaze ponovo proleća, a posle kiša sunce. Poruka moje poezije mogla bi da bude da je lepota radost i uteha. I da bi se lakše živelo ako bi se moglo praštati. A možda je njena poruka i nešto sasvim drugo, to će bolje od mene znati i rastumačiti kritičari…
Upoznala je davno Crnu Goru i Vasojeviće. Još 1934-35. dolazila je u Berane, đe su joj živjeli sestra Zora i zet Božidar Matejić, oboje profesori geografije u beranskoj gimnaziji. Razgovaramo o hrabrosti Crnogorki i ulozi žene u društvu.
- Da ste mi zdravo i veselo crnogorske žene - kliknu Desanka. - A ženi je zakonom zbilja omogućeno da se razvija i ističe, da i ona brine o sudbini svoje zemlje. Pobedonosnu radost zbog toga izrazila sam posle oslobođenja u poemi Oslobođenje Cvete Andrić. Ali postoji nešto što zakoni ženi omogućuju, a priroda joj ometa. Pored društvenog života, postoji i lični i neobično važni porodični život na kome društvo počiva i čiji gotovo sav teret žena snosi. Žena koja postane majka i koja želi da se više puta potvrdi kao takva, materinstvom bude sputana, ne stigne da u društvenom životu ispolji ove svoje darove. Poneke žene se napregnu i stignu na obe strane, ali zbog velikog tereta im brzo orone zdravlje i lepota, a to izrodi nevolje u porodici, znamo svi kakve. Ipak, mi žene volimo što nam bar zakon omogućuje punu slobodu i jednakost kao i našim muškim saputnicima kroz život…
Pokazuje mi hrpu fotografija. Među njima i jednu Ane Ahmatove. Pitam: Da li Vam je ona podarila?
- Ona, kad sam bila pre desetak godina u Moskvi. Zanimljivo će zbilja biti, sad kad već govorimo o ženama, da Vam kažem nešto o velikom ruskom pesniku, Ani Ahmatovoj. Namerno govorim pesniku, jer to Ani bolje dolikuje budući da njena poezija prelazi okvire izrazito ženske poezije. Moglo bi se reći da je stih i jezik ovoga pesnika muškiji nego kod ljudi koji se bave poezijom. Anu sam upoznala možda tri, četiri godine pred njenu smrt. Mada je tada već bila stara, učinila mi se lepa nekom posebnom, čak ženstvenom lepotom. U njenom ponositom, ozbiljnom držanju bilo je nečeg kraljevskog (ne budi uvrede za vladarke koje ne nose ime kraljice). Dok smo razgovarale, padali su mi na um njeni prekrasni ljubavni i rodoljubivi stihovi. Vrlo sam srećna što mi je podarila ovu svoju malu fotografiju koju držim među svojima…
I: podsjećanje na portret koji je davne 1925. Pjer Križanić napravio u Parizu.
- Kada sam bila na dopunskim studijama u Parizu, bio je tamo i Pjer. Želeo je da se upiše u neku čuvenu parisku slikarsku školu, a za to mu je bilo potrebno da se najpre prikaže nekim crtežom - sjeća se Desanka. - Kao majstor portreta, on je želeo da taj crtež bude portret i zamolio me da mu budem model. U početku sam se branila bojeći se da ne ode u karikaturu. Ipak sam posle malo kolebanja pristala i nije mi žao. Nalazim da je to jedan od njegovih najboljih crteža. Rađen je olovkom i ugljenom, a kao da je malan. Oni koji poznaju i moje sestre i braću kažu da je Pjer u ovom portretu ne samo pogodio moj karakter nego i ono nešto opšte što nosimo svi mi u svojim fizionomijama, nešto što je obeležje cele naše porodice.
Pričamo o putovanjima. Jednom mi je crnogorski pisac Dušan Kostić rekao da je radostan kad pakuje kofer i kreće na put. Kažem joj to.
- Volim da odem i u neke lepe predele gde nisam dotle bila - veli Desanka. - Odazivam se naročito na pozive koji dolaze iz udaljenih siromašnih sela kuda noga književnika nije došla, kuda i knjige možda retko dođu. Putovanje me odmara. U toku puta, kad sam sama i kad ćutim, padaju mi na um iznenadne i zanimljive misli, a to je vrlo prijatno. Tako ispada da je i putovanje neka vrsta moga književnog rada…
Sredinom šezdesetih izašla je iz štampe kultna zbirka Tražim pomilovanje. Pjeva Desanka: “Tražim pomilovanje/ za bezazlene,/ za njine začuđenosti nedogledne,/ za ljude večno maloletne,/ za utopiste,/ za preko vode prevedene žedne,/ za preko blaga prevedene čiste,/ za onoga što snove vazdan dene,/ za tihe, za setne,/ za one sasvim drukčije od mene/ i za one sa mnom istovetne…”
Pravio sam s Desankom Maksimović više intervjua, raznim povodima. Dok sam, kao student-novinar, radio u novosadskom Indeksu, poslao sam joj, povodom knjige Tražim pomilovanje, nekoliko pitanja. Jedno je glasilo: Početak i Vaš razvojni književni luk. Ali, u redakciji smo imali staru pisaću mašinu, “šklopociju”, kako smo je zvali, pa je umjesto luk, slučajno otišla riječ huk!
- Budući da ste Vi upotrebili reči razvojni huk, lakše mi je kazati da se i meni ponekad činilo da poneke moje pesme prave šum, ako ne huk - rekla mi je pored ostalog Desanka.
A poslije izvjesnog vremena, telefonira mi moj prijatelj, pjesnik, Pero Zubac. Veli:
- Slobo, pre neko veče, Desanka Maksimović je u jednoj televizijskoj emisiji dugo pričala kako joj je jedan mladi novinar, Crnogorac, postavio najlepše pitanje; da je njena poezija huk…
Što bi se reklo: Ništa nije slučajno.
Bonus video:
