Vest iz Podgorice od pre desetak dana proširila se regionalnim medijima brzo poput šumskog požara te je, kako se to kaže na bizarnom novogovoru digitalne epohe, postala viralna. Vest je izvorno glasila ovako: „Crnogorski ’Telekom’ se pridružio humanitarnoj akciji članica ’Dojče Telekom’ grupe, u pružanju pomoći stanovništvu Nepala, koje je nedavno pogođeno katastrofalnim zemljotresom. ’Telekom’ neće naplatiti pozive iz fiksne mreže kao i pozive i SMS iz mobilne mreže iz Crne Gore ka Nepalu.“
Vest je dočekana sa podsmehom te je ubrzo na stotine puta parodirana, manje ili više duhovito. Lokalni mediji s pravom ističu kako „Crna Gora i Nepal skoro da nemaju ništa zajedničko” pa u ovom potezu prepoznaju vrhunski korporativni cinizam. Neki komentatori su celu stvar uporedili sa čuvenom istorijskom bizarnošću od pre sto deset godina kad je u vreme rata između carske Rusije i Japana i malena Crna Gora objavila rat Japanu. I mada na prvi pogled nekih sličnosti i ima, ova je situacija suštinski različita. Knjaz Nikola je onomad suvereno doneo odluku da formalno objavi rat jednoj zemlji želeći simbolički da pruži podršku velikom savezniku i pokrovitelju. Kod crnogorskog „Telekoma”, međutim, nema nikakve suverene odluke. Reč je o kompaniji koja je deo „Dojče Telekom” grupe. Prosto rečeno, većinski vlasnik crnogorskog „Telekoma” jeste mađarski „Telekom”, a većinski vlasnik mađarskog „Telekoma” je „Dojče Telekom”. Stvar je, dakle, jasna: u Berlinu je doneta odluka, a lokalne kompanije bez pogovora sprovode odluku. U nekim analizama ova akcija je proglašena za antireklamu. Tačnije bi, međutim, bilo reći da za ovdašnje telekome nema lošeg publiciteta. Teško da je moguće i zamisliti da će se zbog ove situacije neki korisnik odlučiti da prebaci broj u drugu (konkurentsku) mrežu.
I makar „Crna Gora i Nepal skoro da nemaju ništa zajedničko”, svima koji su odrasli na jugoslovenskoj kulturi odmah će pasti na pamet jedna jugoslovensko-nepalska asocijativna veza. Mislim, naravno, na pesmu Branimira Džonija Štulića „Put za Katmandu“ sa albuma „Filigranski pločnici“. Ovako je onomad pevao Džoni: „Usrana šminka defilira/ Našim putem za Katmandu/ Razvit ćemo tamna jedra na vjetru/ Kao nekad/ Prokleta mogućnost izbora/ Mora da postoji/ Idemo za Katmandu.”
Fraza „prokleta mogućnost izbora” davno je nadrasla pesmu u kojoj se pojavljuje pa je koriste i oni koji Štulića nikada nisu slušali. U kontekstu katastrofe u Nepalu i pominjane humanitarne akcije, rukovodstvo crnogorskog „Telekoma” tu mogućnost izbora zapravo nije imalo. Izbora imaš jedino kad si slobodan, kad si sam svoj gazda, kad si, kako se to kaže, suveren.
Imaju zato smisla one teze prema kojima u Srbiji „prokleta mogućnost izbora” može da postoji jedino dok još postoje kakvi-takvi ostaci ostataka suverenosti. Jedan od tih poslednjih ostataka jeste i većinsko državno vlasništvo nad „Telekomom Srbije”. Za one koji još imaju dilema o tome da li je Aleksandar Vučić definitivno „preumio“ i srpski državni kurs nepovratno prebacio na zapadni kolosek, prodaja „Telekoma Srbije” „Dojče Telekomu” trebalo bi da bude finalna i neporeciva potvrda da jeste.
Sav privid političkog života, svi medijski takozvani skandali, konstantna erupcija besmisla po društvenim mrežama, sva „usrana šminka što defilira“, sve to služi prikrivanju istine da „proklete mogućnosti izbora“ uskoro više neće biti. Intenzitet histerije kakva se stvara oko temeljno nebitnih tema u tom smislu podjednako odgovara i Aleksandru Vučiću i njegovoj razuđenoj opoziciji. Uostalom, ovoj vlasti ovakva opozicija pristaje kao ruci rukavica. Skoro da je neverovatno s kolikom spremnošću, s kakvom strašću i s kakvom slašću široki antivučićevski front guta svaki mamac koji mu se baci pomažući zapravo vlastima da ostvare svoje glavne ciljeve. Tako to biva kad je privid sopstvene važnosti važniji od opšteg dobra.
U mnogo čemu Crna Gora služi kao maketa na kojoj se isprobavaju politički modeli za ostatak istoka južnoslovenskog Balkana. Model jakog lidera protiv koga stoji gotovo celokupna elita, no koga opozicija politički ne može da obori, lidera koji nam završava bitne stvari, a zauzvrat mu puštamo da na domaćem terenu zadovoljava svoje autoritarne hirove, uz pokoji hinjeni prigovor, oproban je i dokazan s Milom Đukanovićem u Crnoj Gori pa je prilagođen i za susedna tržišta.
Malo je danas na Balkanu stvari na koje se vredi kladiti, ali jedna od njih je zasigurno i hipoteza da će se broj ovdašnjih članica „Dojče Telekom” grupe u dogledno vreme povećati. Idemo za Katmandu.
(Politika)
Bonus video:
