Kao po dogovoru, na svake četiri godine napredni intelektualci obnavljaju svoj san o uspehu treće partije na američkim izborima. I na svake četiri godine mi ovde analiziramo taj donkihotovski poduhvat.
Ovoga maja, mnoge zelene i socijalističke partije, uz medije kao što je Jacobin i organizacije kao što su Demokratski socijalisti Amerike, okupiće se u Čikagu na poziv da „formiraju levičarski politički savez kao opoziciju dvopartijskom sistemu i korporativno-kapitalističkoj vladavini u SAD“.
Da, korporativni kapitalizam - sistem u kome multinacionalne kompanije predvođene plutokratima (i udruženjima građana)* vladaju globalnim kraljevstvom - usud je čovečanstva. In These Times je 1976. delom osnovan i kao demokratska alternativa takvom poretku. I da, za razliku građana koji žive u zemljama sa proporcionalnim izbornim sistemom, mi smo podanici dvopartijskog sistema. Kod nas je pobednik onaj ko dobije najviše glasova (first-past-the-post elections), što dovodi do dominacije dve partije. Ni najbolji rezultat trećih partija nema za posledicu njihov ulazak u Kongres ili Predstavnički dom, što posle izvesnog vremena počinje da vas deprimira. Ovo nesrećno rešenje je deo političke strukture naše zemlje i ničije lepe želje ne mogu da ga promene.
I najveći pobornici aktivizma trećih partija vremenom postaju skeptici. Postignuti su određeni uspesi na lokalnom nivou, kao što je pobeda Ksame Savanti iz Socijalističke alternativne partije na izborima za gradsku skupštinu Sijetla. Mnogi su pokušavali, ali nijedna treća partija nije uspela da prekine dominaciju dvopartijskog sistema na saveznom nivou još od 1854. Te godine se Republikanska partija odvojila od vigovaca zbog sukoba u vezi sa pitanjem ropstva.
Prilagođavanje američkog dvopartijskog sistema dešava se samo kada se iz stare stvara nova druga partija. Danas najveće šanse za to pruža rascep unutar Demokratske partije, koja prolazi kroz veliku unutrašnju krizu. „Vodi se bitka za srce i dušu Demokratske partije“, kaže Stefani Tejlor, saosnivačica Komiteta za progresivnu promenu.
Na jednoj strani su neoliberalni demokrati kao što je Hilari Klinton, koja zarađuje stotine hiljada dolara za predavanja u organizaciji Goldman Saksa. Sa druge strane imamo demokratsko krilo Demokratske partije kojem pripada senatorka Elizabet Voren, koja daje izjave kao što je ova: „Slažem se sa ljudima sa Volstrita da Dod-Frankova reforma nije dovoljno dobra. Trebalo je da ih potpuno uništi“.
Ovakve izjave mnogo više brinu titane sa Volstrita od slogana aktivista bilo koje treće partije. Izborna politika nije uzvišeni prostor u kojem glasamo po svojoj savesti, već napeta igra za kockarskim stolom.
I tu nije najvažnije da li su političari dovoljno napredni, na čemu insistiraju levičarski čistunci. Naravno da će biti grešaka. Ključno pitanje je da li izabrani zvaničnici kao što je Voren mogu da mobilišu glasače iz stvarnog sveta u vezi sa suštinskim pitanjima američke politike i politike Demokratske partije. I odgovor je - da, oni to mogu.
(In These Times; Peščanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ)
* Citizens United v. FEC (Udruženi građani protiv Federalne izborne komisije) je slučaj u kome je Vrhovni sud SAD 2010. presudio da i korporacije, sindikati i druga udruženja uživaju zaštitu prema Prvom amandmanu koji garantuje slobodu izražavanja, pravo koje su do tada imala samo fizička lica
Bonus video:
