Famozna rečenica iz Antigone, naslov posta, jedna je od najpoznatijih i najstarijih ilustracija (kod nas, nažalost, izuzetno snažno prisutnog) manira da se na lošu vest reaguje emocionalno, a ne racionalno, odgovorno, i da se za nju proglašava "krivim" onaj ko je donosi, a ne pravi uzroci.
Nedavno objavljivanje Izveštaja o tragediji helikoptera, odnosno neke reakcije na njega, a pogotovo poluglasne "priče" o tome da objavljivanje činjenica "ugrožava odbrambenu sposobnost, moral..." podsetilo me je na jedan događaj od pre nekoliko godina.
I tada, u oktobru 2011. godine bili smo svedoci priče o "ugrožavanju odbrambene sposobnosti, morala..." Tad je javno tužilaštvo podiglo optužnicu zbog "odavanja tajne" protiv urednika i novinara
Nacionalnog građanskog na šta sam javno reagovao upozoravajući da takav postupak upućuje na uznemiravajuće zaključke u vezi sa pravom javnosti da zna.
Novinari su pisali o veoma lošem stanju odbrambenih resursa pozivajući se pritom i na konkretne podatke iz dokumenta koji je bio označen kao "strogo poverljiv". Iole dobronameran pristup, bar po meni, upućivao je mnogo pre na zaključak da su svojom kritikom želeli dati doprinos nastojanjima da se propusti otklone, a odbrambeni resursi poprave i unaprede, a ne da su uradili nešto loše. A naravno da nije bilo nimalo prijatno, već gorko, slušati činjenice o gotovo očajnom stanju odbrambenih priprema i resursa.
U slučaju tragedije helikoptera, posle malo kolebanja, nadležni su sami objavili Izveštaj. Javnost je tako saznala mnogo činjenica koje svakako treba da zna, a koje, razume se, nisu bile nimalo prijatne, naprotiv. Meni lično dve "sitnice" su bile posebno markantne. Mislim na stanje dva, u kontekstu traganja za istinom, vrlo zanimljiva tehnička "sistema", kojima je helikopter bio opremljen.
Prvi je bio SARPP, vrsta "crne kutije" koja beleži podatke o stanju vitalnih funkcija helikoptera. Izveštaj je pokazao da nismo u stanju da pročitamo SARPP. Bez "češlja" etalona koji "nismo imali" to je bilo nemoguće, pa smo ga pročitali tek uz pomoć eksperta iz.. Makedonije.
Drugi je bio MS-61 magnetofon koji snima internu komunikaciju, razgovore posade i putnika u kabini. On se pokazao potpuno beskorisnim. Naime, poslednji snimak koji je zabeležio pre nego što se traka u njemu pokidala bio je nekoliko godina star, iz 2011. Od tada ga, sasvim očigledno, niko nije kontrolisao?
Dobra stvar u vezi sa prvim slučajem je to da su se novinari "izvukli". Posle dosta "natezanja" tužilac je odustao od krivičnog progona. A, loša stvar je što je ostalo otvoreno mučno pitanje - zašto za veoma loše stanje koje je bilo "prekriveno" velom tajne koju su novinari skinuli, nikad niko nije bio "predmet" nikakvog postupka za utvrđivanje odgovornosti, bilo kakve?
Mnogi kalkulišu da bi i u drugom slučaju, mada je nažalost imao neuporedivo tragičniji ishod, priča mogla da se završi isto. Da li bi to bilo (ne)shvatljivo? Jer, zar i samo dve pomenute "sitnice" ne bi trebale da su dovoljan osnov za nečiju i nekakvu (krivičnu, disciplinsku, moralnu, političku) odgovornost?
Bonus video:
