Suzbijanje spontanih osećanja, a time i razvoja istinske individualnosti započinje veoma rano - u stvari najranijim vaspitanjem deteta. To ne znači da vaspitanje neizbežno mora dovesti do suzbijanja spontanosti ako je pravi cilj obrazovanja podsticanje unutrašnje nezavisnosti i individualnosti deteta, njegova razvitka i integriteta. Ograničenja koja takvo obrazovanje možda mora da nametne detetovu razvitku jesu samo prolazne mere, koje uistinu potpomažu proces razvitka i ekspanzije. U našoj kulturi, međutim, obrazovanje odviše često ima za posledicu isključivanje spontanosti i zamenjivanje originalnih psihičkih činova pridodatim osećanjima, mislima i željama. (Pod originalnim ne razumem to da se nekom drugom jedna ideja nije ranije javila, već ti da ona nastaje u pojedincu, da je rezultat njegove vlastite aktivnosti i da, u tom smislu, predstavlja njegovu misao.)
Uzmimo jedan donekle proizvoljan primer: jedno od najranije suzbijanih osećanja jeste osećanje neprijateljstva i nedopadanja. Pre svega, većina dece je, u izvesnoj meri, neprijateljski i buntovnički raspoložena, što je posledica detinjih sukoba sa okolnim svetom, koji teži da spreči njihovu ekspanzivnost, a kome ona, kao slabiji protivnik, obično moraju da se povinuju.
Jedan od osnovnih ciljeva procesa obrazovanja jeste uklanjanje te oprečne reakcije. Metodi su različiti; oni idu od pretnji i kazni, koje zastrašuju dete, do tananijih metoda potkupljivanja ili „objašnjenja“, koje zbunjuju dete i primoravaju ga da odustane od neprijateljstva. Dete počinje odustajanjem od izražavanja svoga osećanja, a završava odustajanjem od samoga tog osećanja. Uporedo s tim njega poučavaju da suzbije svesnost o neprijateljstvu i neiskrenosti drugih; ponekad to nije sasvim lako, pošto su deca kadra da zapaze takva negativna svojstva u drugih, a ne daju se tako lako zavarati rečima kao što obično čine odrasli. Njima se, ipak, neko ne dopada, iako za to „nemaju jak razlog“ - sem veoma jakog razloga što osećaju da iz te osobe zrače neprijateljstvo ili neiskrenost. Ova reakcija se ubrzo sprečava; detetu nije potrebno mnogo vremena da dospe do „zrelosti“ prosečne osobe i da izgubi smisao za razlikovanje pristojne osobe od nitkova dok god ovaj ne učini nešto bezočno.
S druge strane, dete se tokom ranog vaspitanja poučava da gaji osećanja koja uopšte nisu „njegova“; posebno ga uče da voli ljude, da se sa njima ophodi nekritički ljubazno, i da se smeši. Ono što možda ne postigne obrazovanje, obično se kasnije postigne društvenim pritiskom. Ako se ne smešite, o vama sude kao o „neprijatnoj ličnosti“ - a potrebno je da vaša ličnost bude prijatna ako hoćete da prodate svoje usluge, bilo kao konobarka, kao prodavac ili lekar. Samo oni u podnožju društvene piramide, koji ne prodaju ništa do svoj fizički rad, i oni na samome vrhu, ne treba da su naročito „prijatni“. Ljubaznost, raspoloženost i sve drugo što se očekuje od jednog osmeha postaju automatski odziv kojima neko rukuje kao električnim prekidačem.
Svakako, u mnogim prilikama osoba je svesna da čini samo gest; u većini slučajeva, međutim, ona gubi tu svesnost, a time i sposobnost razlikovanja pseudo-osećanja od spontane ljubaznosti. U našem društvu ometaju se emocije uopšte. (…)
Istom izopačavanju kome podležu osećanja i emocije, podleže i originalno mišljenje. Od samog početka obrazovanja, originalno mišljenje se ometa i u glave ljudi ulivaju se gotove misli. Taj postupak može se lako sagledati kada su posredi mala deca. Svet pobuđuje njihovu radoznalost, ona žele da ga uhvate fizički, kao i intelektualno. Ona žele da saznaju istinu, pošto je to najbezbedniji način da se snađu u jednom neobičnom i moćnom svetu. Nasuprot tome, njih ne uzimaju ozbiljno, i nije važno da li taj stav dobija oblik otvorenog nepoštovanja ili tanane snishodljivoti uobičajene u opštenju sa svima onima koji ne poseduju nikakvu moć (na primer sa decom, starim ili bolesnim osobama). Mada se samim ovim postupanjem veoma ometa nezavisno mišljenje, postoji i teža smetnja; neiskrenost - često nenamerna - koja je tipična za ponašanje prosečne odrasle osobe prema detetu. Ta neiskrenost delimice se sastoji u fiktivnoj predstavi o svetu koja se detetu pruža. Ona je otprilike isto toliko korisna koliko bi čoveku koji se sprema za ekspediciju u Saharu bila korisna uputstva o životu na Arktiku.
Pored te opšte pogrešne predstave o svetu, mnoge posebne laži teže da prikriju činjenice sa kojima, iz različitih ličnih razloga, odrasli ne žele da upoznaju decu. Od rđavog raspoloženja roditelja, koje se racionalizuje kao opravdano nezadovoljstvo detetovim ponašanjemm, do njihovih seksualnih aktivnosti i njihovih svađa prostire se oblast sa kojom dete „ne treba da bude upoznato“ i njegova se raspitivanja neprijateljski ili učtivo ometaju.
Tako pripremljeno, dete polazi u školu, a možda i u koledž. Želim ukratko da pomenem metode obrazovanja koji se danas koriste, a koji, u stvari, dalje ometaju originalno mišljenje. Jedan od njih je isticanje poznavanja činjenica ili, kako bih radije rekao, isticanje obaveštenosti. Preovlađuje patetično sujeverje da se sve većim poznavanjem činjenica dospeva do poznavanja stvarnosti. Stotine razbacanih i nepovezanih činjenica trpaju se u glave studenata; oni su zauzteti saznavanjem sve većeg broja činjenica, te im tako ostaje malo vremena i energije za razmišljanje. Svakako, razmišljanje bez poznavanja činjenica ostaje prazno i fiktivno, ali sama „obaveštenost“ može upravo isto toliko da smeta razmišljanju koliko i njen nedostatak.
Bekstvo od slobode, (preveli Slobodan Đorđević i Aleksandar I. Spasić, Nolit, 1969; 6yka.com)
Bonus video:
