Pre više od četrdeset godina, francuski satirični časopis Hara-kiri i njegov neposredni naslednik Šarli ebdo mogao se kupiti na kioscima u centru grada, a docnije u knjižari Studentskog kulturnog centra, koji su beogradski studenti dobili posle pobune 1968, po popularnoj verziji zbog kozaračkog kola posle Titovog govora: otplesali, isplatilo se. Tačnije, mogli su se kupiti svi brojevi sem onih zabranjenih. A baš su se trudili, Fransoa Kavana, Žebe, Šoron (tradicija uzimanja samo jednog imena bez prezimena je stara), Filip Val u drugoj generaciji i drugi, posebno juče ubijeni Kabi, Volinski, Šarb i Tinju. Hara-kiri je nastao kao mesečnik 1960, postao je nedeljnik 1968, morao se ugasiti 1969. posle sarkastične obrade smrti generala De Gola na naslovnoj strani, i vaskrsao je 1970. kao Šarli ebdo (podsećanje na američki strip o Čarliju Braunu Čarlsa Šulca i - na izvesnog pokojnog Šarla).
Koliko je to značilo nama u to doba, da vidimo koliko se može (a mi ne možemo), teško se uopšte može zamisliti. Jedna strana časopisa je godinama visila u raznim mojim prostorima, i svaki put bi me razveselila - karikatura pevačice Mirej Matje, sa tekstom: „Glasajte imbecilno, kao Mirej Matje!“. I jesu, vala. U doba, podvlačim, kada su izbori sa više stranaka izgledali kao pozitivni utopijski san. Ono što je „njima“ na Zapadu bilo dozvoljeno, nama nije. Satirički časopis Frontisterion, publikacija Filozofskog fakulteta u Beogradu odnosno njegovog studentskog odbora, koji sam napravila zajedno sa Zoranom Minderovićem i Milanom Ćirkovićem, bio je zaplenjen 1970. u štampariji, a konačni račun je morao zatvorom da plati predsednik studentskog odbora, Vlada Mijanović… Mi ostali, samo gubljenjem pasoša i mogućnošću za karijeru. Bar nas nije zavela nijedna ideja ni govor nijedne države i sistema vlasti, ni pre ni posle.
Ugašen, pa vaskrsao
Časopis Šarli ebdo se ugasio zbog finansijskih neprilika 1981, i onda posle deset godina vaskrsao, sa nekim od istih starih urednika. Najgori teroristički napad u Francuskoj posle više od pola veka ne može se izjednačiti sa drugima, u kojima su stradavale nevine, slučajne žrtve: reč je o smišljenom političkom atentatu. Pobijeni su autori, urednici, policajci koji su štitili časopis i glavnog urednika već nekoliko godina, od prvog velikog napada na redakciju molotovljevim koktelima 2011; ubijen je i korektor muslimanskog porekla. Ostala je živa karikaturistkinja koja je kasnila na redovni sastanak redakcije, i koju su naoružane ubice prisilile da im da kod na ulazu u zgradu… Ubijanje je snimljeno iz više uglova, sav vizualni materijal je cenzurisan i služiće, nadajmo se, samo policiji. Ubice su identifikovane, kada će ih pronaći pitanje je sati ili dana.
Ključni i tragično okončani deo priče o satiričkom časopisu Charlie Hebdo („nedeljnik Charlie“) počinje 2006. Tada su u Šarli ebdo objavili karikature, uglavnom sa temom proroka Muhameda, iz danskog časopisa koji je doživeo verbalne i manje fizičke napade i izazvao užas mnogih u Evropi i svetu. Objavljujući ove karikature - zajedno sa svojom, nesumnjivo najduhovitijom, redakcija je prvo pokazala svu besmislenost kultivisanog argumenta da karikature danskog autora „nisu duhovite“ u situaciji opšte sulude užarenosti, rasizma i mržnje. Od tada, časopis uglavnom odgovara na napade svojim jedinim sredstvom - oštrim, zlobnim, beskompromisnim humorom. A protiv toga, kao što dobro znamo iz istorije, deluju jedino finansijsko iscrpljivanje - časopis je stalno bio na rubu bankrota - i kalašnjikovi. Izvršitelji su, doduše, klicali Alahu, ali Šarli ebdo je uvek bio izložen mržnji. I danas, nad mrtvim genijima satire, duhovitosti, kalambura, karikature i stripa, glasovi u Francuskoj mrmljaju da su sami krivi za to, i da ih je stigla pravična kazna.
Generacije najboljih
Fransoa Kavana (umro u devedesetoj godini, prošloga januara) i još nekolicina onih kojima su podjednako smetale revolucionarna ozbiljnost i desničarska i građanska zatucanost, zaslužni su za Hara-kiri i Šarli ebdo. Teme su za redakciju, koja je doživela čitave generacije najboljeg u inače svetski uticajnom fenomenu francusko-belgijskog stripa i karikature, ostale skoro uvek iste: bigotnost, malograđanština, glupost, zdrav razum, korupcija, versko izluđivanje sa svih strana, sve sa najviše društveno postavljenim metama ismejavanja. Amblemski autor Šarli ebdo, koji je ponajvše uticao na pravljenje škole, bio je rano preminuli Žan-Mark Rajzer (Jean-Marc Reiser, umro 1983). Njegovi stripovi i karikature posvećeni su ismevanju malograđana, seksualne revolucije, politike, rasizma i kolonijalizma, i vizualno uglavnom pokrivaju donje ekstremitete i ono između njih, dlake, sluz u svim oblicima, ekskremente, ružnoću, prljavštinu i gnus.
Rajzerovo delo u velikoj je meri nastavio Žorž Volinski, koji je u osamdesetoj godini ubijen u redakciji Šarli ebdo. Uticaj Rajzera pratimo u stripovskoj produkciji u celoj Evropi, pa bogme i kod nas - u nekadašnjem Poletu, u Mladini. U Hrvatskoj su izdali skoro sve Rajzerove albume. Za razliku od svog satiričkog rođaka, časopisa Kanar enšene (Canard enchaîné - „Okovani patak“), koji ozbiljan novinarski i istraživački posao začinjava humornim dodacima, Šarli ebdo je ostao lud i zločest u celini. Njegov moto je „blesav i zao“ (bête et méchant), koji je izmislio sam Kavana, u lažnom pismu redakciji koje je navodno poslao neki pukovnik. Ostalima u redakciji se to toliko dopalo, da su ga stavili u podnaslov časopisa. Skoro svi saradnici Hara-kiri i Šarli ebdo kroz generacije bili su tzv. „mešanog porekla“, većina ih je skratila svoje ime - zbog potpisivanja na karikaturama i stripovima - ili za sebe izmislila kratke pseudonime.
Simbol evropskog otpora jednoumlju
Vratimo se Mirej Matje. Da, toliko već znamo, mi, koji smo parlamentarnu demokratiju dobili kasno i isto tako kasno shvatili čemu služi: još je najbolje kada pobede imbecili koji hoće mir, nego neki koji tačno znaju šta hoće da urade sa… imbecilima. Drugim rečima, parlamentarna demokratija, dok se ne poboljša i to temeljno, a možda i revolucionarno, zahteva čitav niz institucija i para-institucija kojima se obezbeđuje izlazak iz prostora imbecilnog u prostor visoko, rizično i kreativno razumnog/razumskog. Ako parlamentarna demokratija u saradnji sa tržištem treba da omogući pristojan, pravno osiguran i miran život većini, što je danas u svakoj pomenutoj tački pod pitanjem, onda je za održavanje bar evropskih tradicija građanske svesti neophodno imati dodatna učila, vežbališta, ispite. Mnoga od velikih pitanja građanske svesti rešavaju se smehom - građanin svojom telesnom reakcijom pokazuje da je spreman da promeni mišljenje.
Najlakše, najbrže i najdublje se smejemo pod prisitkom zabrane i stereotipa; zato se, baš kao i deca, automatski smejemo svemu „bezobraznom“, seksualnom, prljavom. Ovaj odgovorni posao u zapadnoj demokratiji sa najuzbudljivijom tradicijom, francuskoj, više od pola veka su obavljali ljudi iz prve, druge i treće generacije zafrkanata koji su u sredu pre podne pobijeni. Kabi, Šarb, Volinski i Tinju (Cabu, Charb, Wolinski, Tignous) postali su već uveliko simbol evropskog otpora jednoumlju, ali ne učtivog, vladinog ili ne-vladinog sektora, šta god da podrazumeva uzdržavanje i pristojnost: ne, zaboga, nikako ne smemo zaboraviti da treba biti i drzak, zajedljiv i destruktivan kad nisi na vlasti, bez posebnog razloga, prosto zato što se demokratija, onakva bedna kakva je, lako guši bez ventila… Od srede u podne, milioni su se pokrenuli na internetu: nije reč samo o slobodi izražavanja, reč je o osnovnoj potrebi za smehom u svim, a naročito nepristojnim oblicima, i za očuvanjem tekovina razuma: da u svakoj generaciji ne zaboravimo šta su o svetu i čoveku mislili samo deset, pedeset, ili dve stotine godina ranije. Treći svetski rat neće početi, premda o njemu rado sanjaju oni koji misle da su satiričari „zaslužili“. Zato se smejmo, njima u čast.
(Peščanik.net)
Bonus video:
