Kraj godine, vreme svođenja računa! Godina, dakle, koju (razložno strepeći od onoga šta nas čeka u sledećoj) polako ispraćamo u ropotarnicu istorije pokazala je da takozvana politička volja u Srbiji ne mora nužno da bude i politička realnost. Opštepoznato je da u Srbiji postoji konsenzus o bezalternativnosti evropskog puta, a opet, meni se (i ne samo meni) čini da Srbija nikada nije bila dalje od Evrope, a da je - samo naoko paradoksalno - Evropska unija zadovoljnija Srbijom nego mi, srpska sirotinja raja.
Dobro, treba imati razumevanja za Evropsku uniju, ona ne mora da živi u Srbiji i Srbija joj je - sve dok ne počne da sere po tuđim dvorištima - sasvim prihvatljiva, ali je EU ipak - poučena lošim iskustvom sa Bugarskom i Rumunijom - drži na podugačkom sidžimku, pa kad se, recimo, Srbijica nešto uskurobeca, EU joj po hitnom postupku vrati Šešelja, tek da je podseti šta je bila i šta opet može biti.
Ono što u stvari - sa malim varijacijama - već četvrt veka i jeste - očajno mesto za život. Površno bi bilo bedni kvalitet ovdašnjeg života povezivati sa hroničnom besparicom; ona je - ma šta ko mislio o tome - samo jedna od posledica sveopšte razdešenosti, potiskivanja kvaliteta u korist kvantiteta, razularenosti, sebičnosti i površnosti umotanih u providnu svilenu hartiju nekoliko otrcanih „velikih narativa“.
Vreme je Velikog posta pa možda nije zgoreg spomenuti da uzdržavanje i sirotovanje - makar, kao u našem slučaju, bili i prisilni - imaju svoje dobre strane, sprečavanje većeg zla, na primer. Uz mali napor imaginacije lako mogu da zamislim Srbiju sa trostruko većim standardom. O, majko mila, kako bi se tu kupovali bmw-i i mercedesi, kako bi se zidale pustoline, kako bi se šenlučilo, „uživalo“ i provodilo i kako bi - tvrd vam stojim - Srbija i dalje bila odvratno mesto za život u kome bi se stopa kriminala, smrtonosni, saobraćajni pičvajzi i ulična puškaranja samo eksponencijalno povećali.
To je, čestnejši moji, između ostalog zato što naša politička (i kulturna) elita - osim kad deli brašno i zejtin - uopšte ne pokušava da brine o Srbiji, nego ide po belom svetu - jedni na istok, drugi na zapad - u traganju za bogatim imbecilom koji bi nam posvršavao poslove. Takvih na ovom guravom svetu nema, ali naša elita ne odustaje, iako pretpostavljam da je bar načula da se gluposti definiše upornošću u ponavljanju postupaka koji daju loš rezultat, u nadi da će jednom dati dobar. Ne bih da umanjujem značaj eventualnih dobrih rezultata koji bi mogli proizići iz naše najnovije ekonomske fascinacije, što će reći Kine, ali mi se javlja da će i taj posao završiti kao što je završio Južni tok. A da i mi svi ne bismo tako završili, prestanite da mislite o parama. Nešto drugo nama fali. Nešto što nam ne mogu dati ni Moskva, ni Brisel, ni Peking. A vi razmislite šta li bi to moglo biti.
(danas.rs)
Bonus video:
