Svaki ekonomski krah za sobom povlači zahteve za otpis dugova. Prihodi pomoću kojih je trebalo vratiti kredite su isparili, dok je imovina stavljena u zalog izgubila vrednost. Poverioci traže svoju funtu mesa, dužnici traže pomoć. Pogledajte Strike Debt (Izbrišite dug), izdanak pokreta Occupy, koji se naziva „nacionalnim pokretom otpora dugovima u borbi za ekonomsku pravdu i demokratsku slobodu“. Ova organizacija na svom veb-sajtu tvrdi da su ljudi „uz stagnaciju plata, sistemsku nezaposlenost i seču javnih usluga“, primorani da se zadužuju kako bi pokrili najosnovnije životne potrebe, što ih prisiljava da „svoju budućnost predaju bankama“.
Jedna od njihovih inicijativa je Rolling Jubilee, kolektivno finansiranje otkupa i brisanja dugova, u procesu koji oni nazivaju „kolektivnim nepristajanjem“. Uspeh ove grupe je impresivan, jer dosad je prikupila preko 700.000 dolara i otkupila dugove vredne skoro 18,6 miliona dolara. Tako jeftin otkup dugova moguć je zahvaljujući postojanju sekundarnog tržišta dužničkih obaveza. Finansijske institucije koje sumnjaju u sposobnost svojih dužnika da vrate dugove prodaju dug trećoj strani po sniženoj ceni, često čak i za 5 centi po dolaru. Kupci onda pokušavaju da profitiraju naplaćujući delimičan ili čitav iznos od dužnika. Američka firma za studentske kredite Sallie Mae priznala je da prodaje prepakovane dugove za samo 15 centi po dolaru.
(...)
Ali, to je kap u moru. Samo u SAD, studenti su dužni preko trilion dolara, odnosno oko 6% BDP. A ta populacija je samo jedna od mnogih društvenih grupa koje žive tako što se zadužuju. U čitavom svetu, ekonomska kriza 2008-2009 povećala je teret privatnog i javnog duga - do te mere da je javno-privatna podela postala zamagljena. U nedavnom govoru u Čikagu, predsednik Irske Majkl Higins je objasnio kako je privatni dug pretvoren u državni: „Usled potrebe da se država zadužuje kako bi finansirala tekuće rashode i, iznad svega, kao rezultat garancija datih velikim irskim bankama na njihovu imovinu i obaveze, ukupni dug Irske porastao je sa 25% BDP-a 2007. na 124% 2013.“
Irska vlada je, naravno, želela da spase bankarski sistem. Ali nepredviđena posledica spasavanja bilo je urušavanje poverenja u državnu solventnost. U evrozoni, Irska, Grčka, Portugalija i Kipar su morali da restrukturiraju državni dug kako bi izbegli bankrot. Porast razmere duga prema BDP-u bacio je senku na fiskalnu politiku i postao glavni izgovor za politiku štednje koja je produžila krizu. Ništa od ovoga nije novo. Sukob između poverilaca i dužnika je sastavni deo politike još od vavilonskih vremena. Ustaljene strukture su se oduvek zalagale za sveto pravo poverioca, politička nužnost je često zahtevala pomoć za dužnika. Koja će strana prevagnuti u datim okolnostima zavisi od dubine nevolje dužnika i od snage suparničke poverilačko-dužničke koalicije. Moral je oduvek bio intelektualno merilo ovih sukoba. Poverioci, namećući svoje pravo da budu u celosti isplaćeni, kroz istoriju su stvarali što su više mogli pravnih i političkih prepreka bankrotu, insistirajući na oštroj kazni - obustavi prihoda, na primer, ili u krajnjem slučaju, na zatvoru ili čak ropstvu - ako dužnik ne poštuje svoju obavezu. Od država koje su se zadužile u skupim ratovima očekivalo se da odvajaju godišnja sredstva za otplatu.
Ali moral nije u potpunosti na strani poverioca. Na novozavetnom grčkom, dug znači „greh“. Ali iako je možda grešno zaduživati se, Jevanđelje po Mateju 6,12 podržava oprost - „oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“. Širok društveni otpor zamisli da poveriocu pripada imovina dužnika u slučaju neplaćanja doveo je do toga da se „zaplena imovine“ retko sprovodi do kraja. Položaj dužnika dodatno je ojačan zabranom lihvarstva - naplaćivanja nerazumno visoke kamate. Kamatna ograničenja ukinuta su u Britaniji tek 1835; kamatne stope centralnih banaka od skoro nula posto koje dominiraju od 2009. predstavljaju današnji primer napora da se zaštite dužnici.
Prava istina, kao što ističe D. Grejber u svojoj maestralnoj knjizi Dug: prvih 5.000 godina, je da u odnosu između poverioca i dužnika ne postoji nikakav čelični zakon morala: to je društveni odnos o kojem uvek mora da se pregovara. Kad kvantitativna preciznost i nepopustljiv pristup dužničkim obavezama postanu pravilo, ubrzo slede sukobi i beda. U nastojanju da obuzdaju redovne dužničke krize, tradicionalna društva prihvatila su „zakon oprosta“, svečano brisanje svih dugova. „Zakon oprosta“, piše Grejber, „propisivao je da će svi dugovi automatski biti otpisani 'subotnje godine' (odnosno posle sedam godina), i da će svi koji su sedeli u ropstvu zbog takvih dugova biti oslobođeni“.
Rolling Jubilee je dobar podsetnik na današnji značaj jednog od najstarijih zakona društvenog života. Pouka priče nije, kao što je Polonije učio svog sina Laerta, „ne zadužuj se i ne pozajmljuj nikome“. Bez jednog i drugog, čovečanstvo bi možda još uvek živelo u pećinama. Umesto toga, treba da ograničimo i ponudu i potražnju kredita na ono što je privreda u stanju da proizvede. Kako to uraditi i očuvati slobodu preduzetništva predstavlja jedno od velikih nerešenih pitanja političke ekonomije.
(Social Europe Journal; Peščanik.net; preveo: Ivica Pavlović)
Bonus video:
