U vreme kada je marketing još bio mlad ”na ovim prostorima” (koji tada nisu bili ”ovi prostori” nego država sa imenom i tri prezimena), reklamne agencije, tada još malobrojne, prve su reformisale tržište. Doduše, samo verbalno. Pa su tako socijalistička preduzeća u oglasima preimenovana u kompanije, a njihov posao u - business. Sledstveno rečniku kapitalizma - i radnici su preimenovani u ”zaposlene”, a radničke igre su održavane pod paradnim nazivom: kompanijske proslave. Pozivnice koje su štampane (jer elektronskih još nije bilo) nisu vas pozivale na priredbu u preduzeću, čak ne ni na žurku u firmi nego na party, event, happening…
Danas, kada su se ti termini uveliko odomaćili (mada i dalje nemaju opravdanja u privrednoj i društvenoj stvarnosti), državna proslava oslobođenja Beograda je komotno mogla da bude event, happening, performans ili kakav već naziv da smislite za scenski događaj. Ali smo mi imali staru dobru – vojnu paradu. Što samo po sebi ne bi moralo da bude problematično da se ”najviši državni zvaničnici” nisu na njoj ponašali kao da su došli na – priredbu u preduzeću. Na koju je dozvoljeno povesti i svojtu da se i ona provede.
Jer, kako drugačije protumačiti činjenicu da se po svečanoj (da ne kažem VIP) loži šetkala familija državnih zvaničnika? Ako sledimo novogovor medija koji predsednika države, kada je u pratnji supruge, nazivaju ”predsednički par”, onda smo na počasnim mestima mogli da vidimo i ”predsedničke unuke” i ”predsedničke sinove”, kao i ”premijerskog brata” i ”premijerskog sina”. Šta su svi oni, privatna lica, radili u zvanično vreme i na zvaničnom mestu? Osim ako nisu (zajedno sa podjednako zaslužnim ”teniserskim ocem” i ”teniserskim stricem”) uvedeni da u zadnji čas popune prazna mesta koja su protokolom bila predviđena za predstavnike Amerike i Britanije, takođe nekadašnje saveznike u Drugom svetskom ratu? U suprotnom, njihovo prisustvo na glavnoj tribini je uvreda, ako ne svih nas, a ono makar najvažnijeg svečanog gosta i očito manje važnih ministara za koje se tu nije našlo mesto.
Ali, ako smo uvređeni, ne bi trebalo da budemo i iznenađeni. Ni time ni činjenicom da svako lako umisli da je država njegova privatna prćija, a javna manifestacija - samo priredba u njegovom preduzeću. Ne treba da budemo iznenađeni što su navijači, nezadovoljni priredbom, priredili sopstvenu (doduše, bio bi bolji i marketinški profitabilniji performans da su ”zastavi” okrenuli leđa i eventualno svukli pantalone, ali to nisu uvežbavali). Niti što je neki bilmez uzurpirao kameru RTS-a (jer mu svako veče poručuju da je on, RTS, u njegovom, bilmezovom, vlasništvu) i izveo performans kojom je izvređao premijera i gledaoce.
Niti što neki drugi i treći bilmezi priređuju performans - paljenje pekara, poslastičarnica i džamija. Ni što to isto ali etnički drugačije rade neki četvrti i peti bilmezi sa druge strane granice. Jer u društvima kojima se decenijama šalje poruka ”država to sam ja” svako na kraju umisli da je i on to ”ja”.
(Peščanik.net)
Bonus video:
