Prošli put kada je Izrael vodio rat u Gazi, 2009, tadašnji ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman je uporedio taj sukob sa američkim ratom protiv Japana. Nije bilo potrebe za skupom kopnenom invazijom; neprijatelj je mogao biti potčinjen bombaškim napadima.
To poređenje, naizgled šokantno, nije bilo potpuno pogrešno. Nije ni danas. Nanošenje maksimalne štete iz vazduha bila je i ostala taktika Izraela prema Gazi kojom vlada Hamas. Čak i ako prihvatimo da Izrael ima legitimni razlog da zatvori tunele koji se koriste za infiltriranje palestinskih komandosa u Izrael, to ne objašnjava zašto je potrebno bombardovati škole, elektrane, bolnice, džamije i gusto naseljene civilne oblasti.
Zvanično objašnjenje je da su palestinske rakete skrivene u civilnim oblastima. To je možda istina. Ali, izraelski lideri takođe izgleda vjeruju da će bombaškim udarima na Gazu i njen narod, uništiti palestinski moral. U jednom momentu, biće im dosta i odustaće - i možda se čak i okrenuti protiv sopstvenih vladara.
To se nekad zvalo „strateško bombardovanje“, metod ratovanja sa ciljem da se slomi volja naroda uništavanjem njegovih „vitalnih centara.“ Glavni zagovornici te ideje, nastale 1920-ih godina, su bili Italijan Đulio Duet, Amerikanac Vilijam Mičel i Englez Hju Trenčard.
Britanci su prvo tu taktiku koristili sredinom 1920-ih u Mesopotamiji, gdje su pokušali da slome volju iračkih i kurdskih antikolonijalnih pobunjenika brisanjem iz vazduha cijelih sela, nekada bombama punjenim iperitom. Krvavi vrhunac se desio u avgustu 1945, kada su SAD upotrijebile atomske bombe da unište Hirošimu i Nagasaki - na šta je možda Liberman mislio.
Bilo je puno drugih primjera strateškog bombardovanja. Nacistička Njemačka je pokušala da slomi moral Britanaca udarima na velike oblasti Londona, Birmingema i Koventrija, između ostalih mjesta. Kada Japanci nisu uspjeli da bace na koljena Čang Kaj-šekovu Kinu 1930-ih, bombaši su sijali teror po Šangaju, Čongćingu i Hankovu. Njemci su 1940. uništili centar Roterdama.
Od 1943. naovamo, Trenčardov štićenik, Artur „Bombaš“ Haris je talasom napada RAF-a uništio skoro svaki grad u Njemačkoj. RAF je bombardovao Njemce noću a američke vazduhoplovne snage danju.
Najgore je prošao Japan. Prije uništenja Hirošime i Nagasakija, USAAF, pod komandom generala Kertisa Lemeja, uspio je da sprži svaki veći japanski grad.
Strateško bombardovanje je primjena koncepta „totalnog rata“, u kojem se smatra da su svi civili učesnici u ratu i time legitimne mete. Kada se 1965. ispostavilo da je sjeverni Vijetnam tvrdoglav neprijatelj, Lemej je zaprijetio da će ih „bombama vrtiti u kameno doba“.
Problem sa strateškim bombardovanjem je što izgleda da nikad ne funkcioniše, uz mogući izuzetak Roterdama (ali je do tada Holandija već bila poražena). Umjesto da slomi moral naroda Londona, Berlina, Tokija ili Hanoja, ono ga je obično jačalo. Suočeni sa zajedničkom smrtonosnom prijetnjom, civili se okupljaju oko lidera koji mogu učiniti nešto da ih zaštite, čak i ako su ti lideri uveliko omraženi.
Tako su Njemci nastavili da se bore, dok ih osvajačke savezničke armije nisu savladale 1945. Japanci su se na kraju predali jer su strahovali od invazije Sovjetskog Saveza. Sjeverni Vijetnam se nikad nije predao. A Palestinci, bilo da njima vlada Hamas ili ne, neće prestati da se bore protiv Izraela, posebno u Gazi, gdje nakon ogromnog uništenja nemaju skoro ništa više da izgube.
Zašto onda vlade uporno koriste tu okrutnu nedjelotvornu taktiku? Čista krvožednost - zadovoljstvo od nanošenja bola omraženom neprijatelju - možda ima veze sa tim. Možda je motivisala Harisa da iznova bombarduje njemačke gradove, čak i kada to više nije imalo nikakve vojne svrhe.
Ali nasilna strast i želje za osvetom ne mogu biti jedini ili čak glavni razlog. Logičnije objašnjenje je da strateško bombardovanje zaista ima veze sa moralom, ali ne neprijateljevim. Moral na domaćem frontu je taj koji treba podići, kada se ispostavi da su druge metode propale.
Vinston Čerčil je odlučio da pusti svoje bombaše na njemačke civile kada je saveznička pobjeda bila još daleko. Bilo mu je potrebno da izgradi britanski moral demonstracijom sile protiv neprijatelja koji je nekoliko godina bombardovao Ujedinjeno Kraljevstvo.
Druga prednost bombaških kampanja, koje su tokom Drugog svjetskog rata entuzijastično promovisali ljudi progonjeni sjećanjima na beskrajno krvoproliće Prvog svjetskog rata, bila je ta što napadi na neprijatelja nisu zahtijevali gubitak puno sopstvenih vojnika. Mnogi britanski piloti jesu piginuli, ali bi više vojnika stradalo u kopnenoj invaziji. Zaista, sa nadmoći u vazduhu, kao u Mesopotamiji 1920-ih ili Japanu 1945, masovno ubistvo se može sprovesti bez ikakvog troška.
Postoji drugo objašnjenje, koje takođe ima korijene u 1920-im. Bombarovanje je bio način, kako je to rekao Čerčil, da se imperija kontroliše „za džabe“. Pobune se mogu zaustaviti ubijanjem dovoljno ljudi sa velike visine. Iz istog principa proističe Obamina upotreba bespilotnih letjelica u Avganistanu, Pakistanu i Jemenu.
Ali to su uvijek Pirove pobjede, jer svako ubijanje civila stvara nove pobunjenike, koji će vremenom ponovo ustati. Ako izraelski premijer Benjamin Netanjahu to ne zna, on je budala. Ako zna, onda je cinik koji je odustao od ideje o trajnom miru. Teško je razlučiti šta je gore.
Prevela: Angelina Šofranac
Bonus video:
