Način na koji je ukrašen grad i kako sija u pretprazničko veče izaziva želudac, počinje grčenje, odnosno pripadne čovjeku muka. Bolje da ga nisu dirali, u svakom smislu. Irvasi su izgleda prespavali godinu u nekom od gradskih podruma, pa su se potpuno izobličili i kad se upale svjetiljke, naši novogodišnji irvasi liče na kamile. Tako je to sa prošlogodišnjim irvasima. Bandere su okićene adekvatno kičasto. Ništa od novih detalja, dakle, kriza. Na glavnom gradskom trgu u Podgorici nema koncerata, kao ni na ostalim trgovima. Valjda je to da bi ljudi iz jezgra išli gore ili dolje, u Budvu ili na Žabljak.
Upecao sam se ove pretprazničke večeri na nostalgiju. Žalim za Colonijom i Petrom Grašom, žalim za Novim godinama kad su prašili glavnim gradskim trgom. Izbjegavao sam da na novogodišnja okupljanja idem u dukserici ili jakni sa kapom, da ne bih davao povoda nekome da mi diskretno ubaci petardu. Najviše je na trgu bilo klinaca i onih starijih ljudi kojima pare nisu dale da idu bilo gdje, a ponos im nije dao da pođu kod rođaka i prijatelja, da ne bude „došli da se najedu“.
Ponekad i gluposti nedostaju, fale nam ona nedefinisana stanja na granici dobrog i lošeg. Primjer nerealne nostalgije je žal za hodanjem od picerije Ćošak do hotela Crna Gora nakon novogodišnjeg koncerta. Prštalo bi staklo od flaša pod nogama, i sve je bilo pokriveno Qpack dvolitarskim flašama piva, ćorak petardama i ostacima stakla, ali je ipak to imalo nekog šmeka, ne samo zbog šetnje između dva poznata gradska mjesta koja više ne postoje na tim lokacijama. Picerija Ćošak i dalje postoji, prave i dalje fenomenalne priganice, ali Ćošak više nije na ćošku.
Stajao sam na vrhu Ulice Marka Miljanova, prvog gradonačelnika Podgorice, posmatrao brdo Gorica, i pitao se, da li bi Marku M. palo na pamet da buši brdo zbog tunela da je danas kojim slučajem na mjestu gradonačelnika Miomira M. Vjerujem da bi Marko makar promislio.
Ulica Marka Miljanova se paradoksalno nastavlja na ulicu Bratstva i jedinstva, a mnogo bi logičnije bilo da se nastavlja na ulicu Čojstva i junaštva. Te dvije ulice koje spaja jedna raskrnica, dodirivale su dvije značajne zgrade, Dom JNA i Kino Kulturu. Nema ni jedne ni druge zgrade, a od kukanja nema vajde. Međutim, u protekloj godini, svega su se nagledale te dvije ulice.
Prvo je kod Lovćen osiguranja eksplodirala bomba i raznijela automobil u sred noći. Zatim je par mjeseci kasnije stotinjak metara niz ulicu neki tek oslobođeni momak vitlao pištoljem i blokirao taj dio grada, pucao na policijsko vozilo i na kraju je uhapšen. Neko ga je iznervirao opasno.
Preko puta balkona čije ograde terasa sa rupama podsjećaju na sir nalazi se Lida, prodavnica koja radi non-stop. Nekad se u svako doba moglo ući u tu prodavnicu koja znači građanima isto koliko i Hitna služba i dežurna apoteka. Međutim, ako u kasne sate svratite u Lidu, dočekaće vas rešetke i prozorčić. Naručićete artikle i dobićete ih spakovane u kesu, naravno tek kad platite. Dakle, nešto se promijenilo, neko je morao da se zaštiti.
Možda su se radnici naslušali priča, ili se narod olako odlučuje na pljačku i nasilništvo.
Šijanov film Davitelj protiv davitelja, po scenariju Nebojše Pajkića počinje tvrdnjom da grad ne može biti metropola ukoliko nema autentičnog manijaka. Podgorica kao da fukncioniše po sličnom šablonu. Ako su eksplozije i nasilje dokaz da gradić postaje grad, Podgorica je na dobrom putu. Dva maskirana momka bacila su bombu načelniku MUP-a ispred vrata, takođe je bačena bomba na zgradu dnevnih novina, automobili često lete u raj, to već nije ništa novo.
Za sad nema žrtava, sve je naizgled igra i sve se lako zaboravlja.
Podgorica polako postaje Čikago iz tridesetih ili možda Bejrut sa kraja devedesetih godina. Možemo biti srećni, dobro nam ide, živimo u akcionom filmu. Bombe su demonstracije moći, dakle, ovo je moćan grad. Bombe su upozorenje, signali za ono što slijedi. Ima nečega u tim bombama. Biće zanimljivo.
Trebalo bi inicirati peticiju da se Ulica Bratstva i jedinstva preimenuje u Ulicu Neznanih bombaša.
Ima nas više nego dovoljno da kažemo Da.
BUM!
Bonus video:
