Iz nove knjige Ivana Krasteva “Posle Evrope/After Europe”, u prevodu Miljana Tanića, Samizdat B92, 2018.
Ambicija ove knjige nije da spasi EU, niti da je oplakuje. Ona nije još jedan traktat o etiologiji evropske krize, niti pamflet protiv korupcije i nemoći evropskih elita. A svakako ni u kom slučaju nije knjiga evroskeptika. Ona je naprosto meditacija o nečemu što će se verovatno desiti i analiza toga kako naša lična iskustva radikalne istorijske promene oblikuju naše aktuelne postupke. Ono što me fascinira jeste politička moć nečega što smatram deža vi mentalnim sklopom - stanja u kome ste opsednuti uverenjem da je ono što doživljavamo danas ponavljanje nekog ranijeg istorijskog trenutka ili epizode.
U tom smislu, Evropa nije podeljena samo između levice i desnice, severa i juga, velikih i malih država, onih koji žele više i onih koji žele manje Evrope (ili je ne žele uopšte), već i između onih koji su neposredno iskusili raspad i onih koji su ga spoznali samo u udžbenicima. Ovo je jaz koji deli ljude koji su lično doživeli slom komunizma i raspad nekad moćnog komunističkog bloka i onih zapadnjaka na koje nijedan takav traumatični događaj nije ostavio traga.
Upravo samo iskustvo definiše veoma različita iščitavanja aktuelne evropske krize, bilo iz Budimpešte ili iz Pariza. Istočni Evropljani tumače stanje stvari nošeni osećajem zebnje, čak užasa, dok zapadni Evropljani insistiraju na uverenju da će na kraju sve ispasti dobro. „Početkom decembra 1937. u Francuskoj“, piše istoričar Bendžamin F. Martin, „ako biste zatvorili oči i to poželeli dovoljno jako, skoro da biste mogli poverovati kako je sve u redu - ili makar ne gore nego što je bilo“. Početkom 2017, ako biste zatvorili oči i to poželeli dovoljno jako, mogli biste da poverujete u istu stvar. Međutim, zbog ličnog iskustva istočnih Evropljana - a i ja sam jedan od njih - zatvaranje očiju i uverenje da će se sve dobro završiti znatno je slabija propozicija.
Ova se knjiga može čitati kao razmišljanje uma zatočenog u mentalnom sklopu deža vi. Bio sam na poslednjoj godini studija filozofije na Univerzitetu u Sofiji 1989. kada se svet okrenuo naglavce. Kao što je to Andrej Makarevič, ruski kantautor i andergraund muzičar, upečatljivo iskazao: „Nikad mi nije ni palo na pamet da bi se išta u Sovjetskom Savezu moglo promeniti, a kamoli da bi mogao nestati“. Pošto sam živeo u komunističkoj Bugarskoj, osećao sam to isto. Iskustvo naglog i nenasilnog kraja nečega za šta smo bili uvereni da je trajno (dok ga više nije bilo) jeste određujuće iskustvo u životu moje generacije. Preplavile su nas prilike koje su nam se odjednom ukazale i novootkriven osećaj lične slobode, ali takođe smo bili zatečeni novootkrivenim osećajem nemoći politike.
Proživljavanje velikog loma vas nauči nekoliko lekcija. Najvažnija je da ono što određuje tok istorije ponekad bude niz manjih događaja usred konteksta velikih ideja. Kao što to tvrdi istoričarka Meri Eliz Sarot u svojoj knjizi Slom, pravo „otvaranje“ Berlinskog zida u noći 9. novembra 1989. „nije bilo posledica odluke političkih lidera u Istočnom Berlinu,… ili sporazuma sa vladom Zapadne Nemačke… Nije bilo posledica plana četiri sile koje su još imale konačnu pravnu nadležnost u podeljenom Berlinu… ’Otvaranje’ je bilo dramatično iznenađenje, trenutak kada su se strukture doslovno i figurativno neočekivano urušile. Jedan niz nesrećnih događaja, pri čemu su neki od njih greške tako minorne da bi se inače smatrale trivijalnostima“. Kraj komunizma se stoga bolje može opisati rečenicom Harolda Mekmilana „događaji, dragi moj momče, događaji“, nego narativom Fransisa Fukujame o „kraju istorije“.
Upravo je iskustvo sovjetskog sloma ono što u mnogim aspektima određuje način na koji istočni Evropljani opažaju to što se dešava danas. Kao svedoci političkog previranja u Evropi, osećamo teskobu jer nam se čini da smo kroz to već prošli - s tom razlikom što se njihov svet urušio tada. Sada se urušava naš.
Opšte je mesto u Evropi danas raspravljati o krizi Unije u smislu suštinskih manjkavosti njene institucionalne arhitekture (na primer, uvođenja zajedničke valute u odsustvu jedinstvene fiskalne politike) ili tumačiti je kao ishod demokratskog deficita Evropske unije. Moja analiza odustaje od takvih argumenata. U mom čitanju, jedini način za suočavanje s rizikom raspada jeste da se bistre glave prizna kako je izbeglička kriza dramatično izmenila prirodu demokratskih politika na nacionalnom nivou, te da ono čemu smo svedoci u Evropi nije naprosto populistički metež protiv establišmenta, nego pobuna glasača protiv meritokratskih elita (njih najbolje simbolizuju vredni, kompetentni zvaničnici u Briselu koji su, i pored toga, izgubili dodir s društvima koja bi trebalo da zastupaju i kojima bi trebalo da služe). Kako je izbeglička kriza izmenila evropska društva i zašto su građani kivni na meritokratske elite dva su pitanja kojima ćemo se pozabaviti u ovoj knjizi. (Ono što je izbeglička kriza razjasnila jeste da Evropljani više ne sanjaju o nekoj dalekoj utopiji. Uistinu ne postoji zamišljena savršena zemlja gde oni žele da žive. Novi san je o nečemu što bi mogli nazvati Nativijom - udaljenim ostrvom na koje bi nepoželjne strance mogli poslati bez ikakve griže savesti.)
Ovo je takođe knjiga o revoluciji. U 21. veku, migracija je nova revolucija - nije revolucija masa 20. veka, već revolucija pojedinaca i porodica koje pokreće želja za odlaskom. Ne inspirišu je ideološki obojene slike blistave budućnosti nego fotografije života s druge strane (granice) na Guglovim mapama. Da bi uspela, ova nova revolucija ne iziskuje ideologiju, političke pokrete ili političke lidere. Za mnoge jadne i bedne na zemaljskoj kugli prelazak granice Evropske unije je pitanje ljudske nužnosti; teško da je pitanje utopijske budućnosti.
Za sve više ljudi ideja promene označava promenu zemlje, a ne promenu vlade. Problem s migrantskom revolucijom - kao što je to slučaj sa svakom revolucijom - jeste to što unutar sebe ima kapacitet za inspirisanje kontrarevolucije. U tom slučaju, revolucija inspiriše dizanje ugroženih većina kao glavne snage u evropskoj politici. Ove uznemirene većine strahuju da stranci preuzimaju njihove zemlje i ugrožavaju njihov način života, i uvereni su da je aktuelnu krizu izazvala zavera kosmopolitskih elita i tribalističkih imigranata.
U doba migracije, demokratija je počela da deluje kao instrument isključivanja, a ne uključivanja. Ključna odlika mnogih desničarskih populističkih stranaka u Evropi nije da su nacionalno konzervativne, nego da su reakcionarne. Kao što je to Mark Lila zapazio: „Istrajna vitalnost reakcionarnog duha, čak i u odsustvu revolucionarnog političkog programa“ proističe iz osećanja da „živeti moderan život danas bilo gde u svetu, izložen stalnim društvenim i tehnološkim promenama, znači doživeti psihološki ekvivalent permanentne revolucije“. A što se reakcionara tiče: „Jedini razborit odgovor na apokalipsu jeste provokacija onog drugog, u nadi da će se krenuti iznova.“
(Samizdat B92; Peščanik.net; uvod s engleskog preveo Vladimir Brašanac)
Kraj
Bonus video:
