U nedavnoj raspravi o takozvanoj sanaderizaciji Crne Gore, mladi i, kažu, napredni premijer i potpredsednik vladajuće partije, Igor Lukšić, izneo je stav, kako do ove u Crnoj Gori ne može doći, zbog toga što je situacija kod nas „drastično drugačija“ od one u Hrvatskoj (Vijesti, 23. novembar 2011).
Pri tome, bilo je krajnje neobično, a videćemo i zabrinjavajuće, što je izostalo ne samo bilo kakvo premijerovo podrobnije obrazloženje istaknute razlike nego i bilo kakvo reagovanje javnosti na ovo premijerovo poređenje.
Premijer to nije eksplicitno rekao, ali je i iz onoga što je rekao sasvim jasno da je on pri tome imao na umu razliku u korist Crne Gore. A istina je potpuno obrnuta. U realnosti, situacija je „drastično drugačija“ u korist Hrvatske. I to zbog više faktora. Zbog istorijski nasleđenog višeg nivoa ukupnog društvenog i ekonomskog razvoja. Zbog višeg stupnja aktuelnih evropskih integracija. Zbog odbrambenih ratova protiv agresora među kojima je bila i vladajuća Crna Gora. Najzad, i zbog demokratske smene vlasti, koja je u Hrvatskoj postala već sasvim normalna, a u Crnoj Gori nikako da se dogodi makar jedan jedini put.
Kada pripadnici vladajuće nomenklature iznesu stav kao što je ovaj, sa početka ovog teksta, vi se onda samo pitate, da li je po sredi ono potpuno odlepljivanje od realnosti, koje je u političkoj psihopatologiji autoritarnih režima i likova, već davno dijagnostifikovano, ili je reč o onom beskonačnom cinizmu, kojem su ovi režimi i likovi isto tako skloni.
Da li aktuelni premijer pripada prvoj ili drugoj vrsti političkih upravljača, još uvek je rano da se sudi, ali to i nije najzanimljivije, a svakako nije ni ono što najviše zabrinjava. Ono što najviše zabrinjava jeste ono drugo odsustvo, naime izostajanje bilo kakve reakcije javnosti. Koje može da znači potpunu iscrpljenost, apatiju i slom. Ili, možda, ipak, samo zatišje pred buru.
Bonus video:
