Na vladajući oligarhijski kapitalizam, svetska ekonomska kriza 2008, delovala je kao najrazorniji zemljotres. Uz sve ostalo, rehabilitovala je i Karla Marksa. Posebno njegove analize klasa i klasnih borbi. Aktuelizacija ovih analiza, iz devetnaestog, u dvadeset prvi vek, međutim, daleko je od neophodne.
A i prvo i drugo, dakle i zaslužena rehabilitacija, i neophodna aktuelizacija, najbolje se vide kod pojma proletarijata. Kod Karla Marksa, naime, funkcionišu najmanje dva, a ne samo jedan pojam proletarijata.
Prvi je pojam proletarijata kao manuelnog radništva industrijskog kapitalizma devetnaestog veka. Ovaj proletarijat bio je jedna od dve glavne antagonističke klase toga vremena. Ove i ovakve klase više nema, kao što ni tog vremena više nema. U današnjim informatičkim društvima poznog kapitalizma dvadeset prvog veka, ova i ovakva klasa, ostala je da postoji, još samo u marginalizovanim ostacima. Stara, dogmatska levica, ovu promenu nije ni primetila, kao što nije primetila ni onaj drugi pojam poletarijata, pa je zbog toga definitivno i nepovratno i sama istorijski marginalizovana.
A kod Karla Marksa, kritičara, ali i učenika velikog G.V. F. Hegela, funkcioniše i onaj drugi, opštiji, trajniji, najmanje polumijenijumski pojam proletarijata. Klasa onih koji su lišeni sredstava za proizvodnju, koji raspolažu samo svojom golom, fizičkom ili intelektualnom radnom snagom, svejedno, te koji su upravo zbog toga prinuđeni da tu snagu kao najamnu radnu snagu iznajmljuju kapitalistima kao vlasnicima sredstava za proizvodnju. Ima li se na umu ovaj i ovakav pojam proletarijata, jasno je da su Andre Gorc i ostali, pre skoro pola veka, požurili i pogrešili, kada su rekli “zbogom proletarijatu”. Sa stanovišta ovog drugog pojma, proletarijat u dvadeset prvom veku, ne samo da je preživeo, nego se i značajno uvećao, tako da je njegov suštinski sastavni deo postao i Prekarijat (Gaja Stendinga), i Mnoštvo (Majkla Harta i Antonija Negrija), i drugi slični novi pojavni oblici.
Jedan od prvih, ako ne i prvi korak, u neophodnoj aktuelizaciji ovog drugog pojma proletarijata, jeste njegovo aktuelizovanje, konkterizovanje i razvijanje, od industrijskog kapitalizma devetnaestog veka, koji je već prohujao, prema informatičkom društvu poznog kapitalizma dvadeset prvog veka, koji se tek zahuktava, a jedna od prvih i najznačajnijih, ako ne i najznačajnija razlika između ovih, jeste razlika između proleterske koncentracije, koju je zahtevao onaj prvi, i prekarne fragmentacije rada, koju omogućava ovaj drugi. U ovoj razlici je glavni izvor onog danas toliko nesrećnog prekarijata, ali je u njoj i glavni podsticaj za traženje i nalaženje novih integracija, ne samo rada, nego i rada i upravljanja, koje takođe omogućavaju, one iste nove, informatičke tehnologije našeg vremena. O ovom potonjem, najinspirativnije analize i ideje, razvio je američki ekonomist u futurolog, Džeremi Rifkin.
Tek na osnovu ovih i njima bliskih aktuelizacija, drugi pojam proletarijata Karla Marksa, može doći i do svog, kako bi to filozofi rekli, punog ozbiljenja. Do svoje razvijene i konkretizovane strategije, taktike i organizacije. Za potrebe dvadeset prvog veka.
Dva dodatna podsticaja za ovo aktuelizovanje jesu, najpre, katastrofalno loše stanje u ovom pogledu, koje je danas preovlađujuće, a zatim, još više, veliki, zapravo najveći mogući ulog, koji je ovde u pitanju. Od toga, naime, koliko se uspe, ili ne uspe, u svemu ovome, odlučujuće zavisi, ne samo progresivan ili reakcionaran ishod odnosno sistem, koji će oko 2050. zameniti kapitalizam, nego i sam opstanak čoveka kao vrste. Znamo, već više od pola veka, od otkrića i primene nuklearnog oružja, apokalipsa nije samo biblijska slutnja, nego i najozbiljnija i najopasnija, zapravo najbesmislenija, poznokapitalistička (retro)alternativa.
(Monitor)
Bonus video:
