Još davnih dana, tamo negde, sredinom devedesetih, u jednoj sam ondašnjoj kolumni napisao da je smrt u Srbiji način života, a da se - ako se potrevi pa umre (ili pogine) neka takozvana slavna ličnost - smrti i sahrane pretvaraju u društveni i medijski spektakl u teoriji poznat pod imenom dance macabre, što će u prevodu reći - ples mrtvaca, mislim na one žive, što bi popovi rekli - na „ostatak“.
Od tada naovamo ništa se nije promenilo - šta pričam nije se promenilo - ne samo da se nije promenilo, nego je eskaliralo do neslućenih razmera. Setimo se samo tabloidnih direktnih prenosa bolesti, agonije i smrti Dragana Nikolića, licemerno uvijenih u ukrasni papir opštenacionalne brige za „našeg Gagu“. Šaban Šaulić - koji je nedavno premetnuo svetom - imao je sreću u nesreći da sa ovog sveta ode takoreći trenutno tako da lešinari nisu imali vremena da pravovremeno i objektivno izveštavaju javnost o pikanterijama iz istorije njegove bolesti.
Sve su to, međutim, nadoknadili detaljnim opisima okolnosti pod kojim je Šaban izgubio život - ne propuštajući da pomenu da ga je „ubio pijani Turčin“ - i direktnim prenosima izliva ožalošćenosti plejade „kolega i koleginica“ iz kojih bi - blagodareći kolegijalnoj prostodušnosti - onaj naš Marsovac mogao zaključiti da je Šabanova smrt mnogo teže pala kolegama i koleginicama nego Šabanu. Toliko o eliti ožalošćenih, u odnosu na koje je Šaban Šaulić vaistinu bio elita.
Mnogo - i mnogo autentičnije - ožalošćeni bili su poklonici Šabanovih pesama i pevanja, među koje je (vaktile, u danima i noćima derta) spadala i moja malenkost. E, tu je na scenu stupila famozna srpska domišljatost motivisana lakim kešom, a potpomognuta nemanjem obraza. Još se Šaban nije čestito bio ni ohladio, određena preduzetna N. N. lica su upriličila paket aranžmane, organizovane dolaske (autobusima) na Šabanovu sahranu, sa sve (spoljašnjim) obilaskom kuće srpske majke, Cece Ražnatović, a ne bi me začudilo da je upriličavana i prodaja majica i privezaka za ključeve sa pevačevim likom.
Centralno mesto u javnom, besramnom i morbidnom izlaganju privatnosti iz Šabanovog života zauzela je - kako to ovde već ide - Šabanova politička delatnost. Tako sam iz štampe saznao da je Šaulić vaktile „podržavao“ LDP (što mi je bilo promaklo), ali da se onda presaldumio i počeo podržavati SNS (što mi nije promaklo), za koji je - viđi jada - „agitovao“ u Lučanima, što se po euromahalskim blogovima verovatno protumačilo kao akt „pred neku nesreću“ i znak skore propasti SNS-a.
Ljuba Živkov je najverovatnije Šabana prestao slušati „po političkoj liniji“, ja sam ga prestao slušati po staračkoj - poodavno, naime, ne zapadam u stanja koja bi me odvela na mesta gde se Šaban može čuti - a Šaulića je, nakon što je odradio posao za tabloide i nakon što je prebrojan pazar, promptno prekrio zaborav. Što je, uzgred, najbolje mesto koje nekom može zapasti u ovoj pomahnitaloj kalakurnici. Što reko „naš narod“, nije Šaban umro, napustio je politiku.
Bonus video:
