Zagreb. Subota, 19. maj 1979. Na metalnoj pločici stana u Ulici Moše Pijade piše: Broz. Vrata mi je otvorio Mišo, Titov sin, diplomirani pravnik. Prvo što sam zapazio; dva plava oka. Tu mu supruga Mira i šestogodišnji sin Andrej, dok je ćerka, desetogodišnja Aleksandra - Saša, već bila u školi.
Prostrana dnevna soba ukusno namještena. U pletenoj korpi novine i časopisi. S naslovne strane “Studija” gleda nas Đorđe Balašević. Slike i tapiserije; Rajzera, Ivana Lovrenčića, Eda Murtića. Grafike Kuna i Jakca; Mišov uljani portret koji je 1946. izradila Miranda Morić.
I: stara pisaća portabl mašina.
- Ta mašina mi je draga uspomena od oca - veli Mišo. - Na njoj je prije Drugog svjetskog rata pisao članke, mislim, za “Proleter”.
Dva papagaja, Miki i Koki.
- Tata donio djeci - kaže Mišo. - A vode porijeklo iz Indonezije. Miki obožava orahe, a Koki ne.
- Koki voli štapiće - dodaje mali Andrej.
Napunio je šest godina i za rođendan dobio školsku torbu, kojom se ponosi i želi da je pokaže svima. Ali, moglo mu se desiti da ove godine ne pođe u školu, jer mu Mišo ne dozvoljava dok ne navrši sedam godina. Rekli su to Titu, a on im je kazao da Andrej treba da ide u školu jer su danas djeca zrelija.
Mišo Broz rođen je u Zagrebu 1941. Ime mu je Aleksandar, a dobio ga je tek 1949. godine.
- To je moje ilegalno ime, iz rata, jer me u ratu nijesu mogli krstiti, pa su mi pravo ime dali tek po oslobođenju - veli Mišo. - Zato često u šali kažem da je Mišo moje partizansko ime…
Na malom stolu, u metalnoj zdjeli, razglednice: iz Tokia, Pekinga, Hong Konga, Njujorka, Tajlanda… Poznati zagrebački privrednik Mišo Broz često putuje i s raznih strana svijeta javlja se kući. Poslužuju me “martelom” i kafom.
Pitam Miša zašto je za početak svog službovanja izabrao baš “Prvomajsku”, fabriku alatnih mašina?
- U „Prvomajsku“ sam otišao zbog toga što me je interesovala mašinogradnja -kaže - a pravo je, opet, usko vezano s međunarodnom trgovinom, tako da nijesam daleko od svoje struke. Inače, vodim normalan život. Ne mogu reći da mi nije prijatno to što sam sin velikog čovjeka. Nego, prije bih rekao da se to ne uklapa u jedan redovni život…
Po završetku gimnazije u Beogradu (bivša deseta) nije razmišljao gdje će studirati. Tada mu je Tito rekao da bi trebalo da se osamostali i ode na studije u Zagreb.
- Ja sam pitao: Kakva je to samostalnost kad živiš od tuđih para!? Tako mi se činilo, ali je to imalo velikog uticaja na formiranje moje ličnosti - priča mi Titov sin Mišo. - Čovjek svuda stekne puno prijatelja, tako da sam, poslije završetka studija, ostao ovdje, u Zagrebu. Ja sam, inače, rođeni Zagrepčanin, a kad sam došao, nijesam imao nikakve veze sa Zagrebom. Kao što vidite, još govorim „ćirilicom“. Što se tiče studentskog doba, moj otac sa mnom nije imao problema: niti sam se ja postavljao kao sin velikog oca, niti su me tokom školovanja tako tretirali. Zatim je došla vojska (Zadar, Zagreb). Zagreb sam dobio kao Beograđanin. Poslije vojske sam se brzo zaposlio, i to u fahu u kojem je i moj tata nekad radio, u metalskoj struci. Nije bilo dana da nijesam bio u pogonima. Sve što se radilo bilo je vezano za proizvodnju. Moje kolege, recimo, koje su počele daleko od pogona, nijesu u stanju da dožive tu problematiku. Osnovno je bilo, na neki način, dokazati se sopstvenim rezultatima. Možda sam bio u prilici da u struci postignem više, ali baš zbog tog stava sam otišao u „Prvomajsku“, u privredu, jer mi na tim poslovima otac nije mogao pomoći. Što sam postigao, postigao sam sam, zapravo u okviru timskog rada…
Sinove, Žarka i Miša, kao što je poznato, Tito nije protežirao: želio je, kako je govorio, da se svojim radom afirmišu. Tito nije imao neku vrijednu ličnu imovinu. Jednom prilikom je rekao: “Nikad nijesam smatrao da ono što mi je poklonjeno u zemlji i inostranstvu pipada meni. To sve pripada mojoj zemlji”.
- Tata nikad nije držao pridike i predavanja kakav čovjek treba da bude - sjeća se Mišo Broz. - Ali u svakom razgovoru bila je neka poruka, pouka, njegovo viđenje onoga što bi trebalo da bude, a to je uvijek predstavljalo, ne bih rekao obavezu, ali dobru osnovu da čovjek o tome razmisli i da kasnije to prihvati…
Dok razgovaramo, Mišo često ističe prednosti timskog rada, za koji kaže da je veoma blizak njegovoj generaciji, koju već naziva srednjom. Poslije “Prvomajske”, postao je direktor “Inakomerca”, radne organizacije “Ine” koja je specijalizovana za spoljnu trgovinu.
- Princip kolektivnog rada, kada je riječ o privredi bolje reći timskog rada, svojstven je – veli - mlađim ljudima. Bez timskog rada pravih rezultata nema. To se posebno ogleda u mojoj radnoj organizaciji, koja je od posebnog interesa za „Inu“. Deset godina rada u privredi ostavilo je dubok trag u meni. Tu sam kao kod kuće. Kad jedan posao radim, onda ga radim maksimalno angažovano; kad sam radio u „Prvomajskoj“, bio sam „prvomajac“, dok sam bio u vojsci, bio sam vojnik, a u “Ini”, sada sam „inaš“. Imam i dosta društvenih obaveza, koje nijesu usko vezane s poslom. Sada mi u „Ini“ razmišljamo o novim poduhvatima. Ulazak u petrohemiju je velika stvar. Svima nama je osnovni zadatak da se to realizuje - naglašava privrednik Broz. - Tu je, dakle, neophodna puna angažovanost svih, ne samo u „Ini“. Svako postrojenje koje se gradi ima deviznu amortizaciju, a to znači da sredstva treba brzo vratiti. Ali ćemo zato kasnije imati deviznu aktivu od oko četrdeset miliona dolara, godišnje. Takvih postrojenja gradimo nekoliko i tu je svaki posao važan, pa ja u šali kažem da me u “Ini” posao „pokvario“ jer ima puno nula…
Dok razgovaramo, šestogodišnji Andrej pokazuje mi knjige, crta na maloj tabli.
- Ne može niko da ode iz kuće a da mu Andrej ne pokaže tu svoju tablu – kaže majka mu Mira, stomatolog. - Pogledajte šta je naučio?!
Na tabli je Andrej kredom napisao: Tito. Ime koje hiljade njegovih vršnjaka širom Jugoslavije prvo nauče da pišu.
Primjetno je da Mišo želi više da govori o svom poslu, o privrednoj problematici. Zato pitam: o čemu, kada se sretnu, najčešće razgovaraju otac i sin.
- Tako kao i sada vas dva - kaže Mišova supruga Mira, gostoljubiva Slavonka iz Pakraca. - Samo o „Ini“, poslovnim problemima, privredi. Mislim da oni imaju jedan prekrasan odnos. Tata mu nikad nije rekao: „E, Mišo, ti to moraš“. On mu je uvijek govorio: „Ja bih tebi savjetovao to i to, a ti porazmisli“.
U razgovor se uključuje Mišo:
- To usmjeravanje na vlastite rezultate i snage upravo i jeste ono što vas uputi na pravac kojim treba ići…
Svaki susret s ocem prožet je ovim problemima. Mišo najčešće priča o kolektivu u kome radi.
- A ja slušam kako njih dvojica pričaju, pa tek kada nastave o djeci mogu i ja „doći do izražaja“ - kaže Mira. - Uvijek se beskrajno iznenadimo, i ja i Mišo, koliko tata poznaje te probleme. Čak do najsitnijih detalja. On sve to memorira. To prosto fascinira. Njega sve živo interesuje. Kad smo prije dvadesetak dana, 1. maja, bili na Brdu kod Kranja, on se do detalja interesovao o svemu. Čak i o tome koliko ima ribe u vještačkom jezeru, kako je poribljeno. Nedaleko od rezidencije napravljena je nedavno jedna kolibica. Tata je pitao od kakvog je drveta, koliko su brvna koštala, a zatim je u šali dodao: „E, ovo bi bilo zgodno da se sklonimo od zemljotresa“.
- Ono što mene kod tate najviše iznenađuje – dodaje Mišo – jeste to što niko ne zna napraviti štimung u društvu kao on. Gdje god se nađe, on će uvijek stvoriti atmosferu, napraviti štimung. Gotovo da nema pjesme koju ne zna. Svirao je i klavir; volio je lijepo, bio je veliki esteta. Ja bih rekao da smo mi od moje šeste godine razgovarali „na ravnoj nozi“ – kaže Mišo. – To nije bio monolog, nego dijalog. Kad sam pošao na radnu akciju, 1959. godine (Paraćin–Niš) i 1961., (Ada Ciganlija), otišao sam sa zemunskom brigadom, u kojoj je bila radnička omladina i učenici Srednje fiskulturne škole iz Zemuna. Bio sam fizički najslabiji, ali sam te godine uspio, ja bih rekao, iz inata, da dobijem pohvalu. Do udarničke značke se, međutim, nijesam mogao probiti…
Kada je imao petnaest godina, Mišo je počeo da se bavi jedriličarstvom i padobranstvom. Svi su u kući bili protiv toga. Otišao je kod Tita i objasnio o čemu se radi. Tito mu je tada rekao:
- Može, nema problema. Kad mogu drugi, možeš i ti!
Dvije godine se bavio jedriličarstvom, skakao je i s padobranom.
- Kasnije sam prestao da se time bavim. Letenje je zaista lijep sport, ali traži smirene živce - veli - a ja u moje nijesam siguran nakon napornog posla.
- Ali - dodaje Mira - ljeti se ipak ne vadi iz jedrilice. Samo, one na moru, koju je od tate dobio na poklon. Plovi najčešće s Andrejom. U početku tati nije bilo pravo što vodi Andreja, ali se smirio kad mu je Mišo rekao da malom stavlja zaštitni pojas.
Pitam kako provode slobodno vrijeme?
- Maksimalno smo s djecom, a idemo i kod prijatelja - kaže Mira.
- Uz dodatno objašnjenje: kad imamo slobodnog vremena - naglašava Mišo.
Na komodi Titov portret u crvenom kožnom ramu. Na fotografiji piše: „Mirici, Tito, 12. 9. 1978. godine“.
Mira me upozorava, uz osmijeh, da obratim pažnju na ovo „Mirici“. Dugo mi priča o Titovoj povezanosti s djecom, s unucima i praunucima...
Miša Broza u zgradi u kojoj stanuje komšije znaju kao dobrog “majstora”.
- Prije svega, u kući sve što treba, radim sam, „od frižidera do televizora“. Kad se lift pokvari, zovu me stanari da ga opravim. Dok sam „fiću“ vozio, generalnu opravku motora radio sam sam. Tada je bilo malo djelova, pa sam neke pravio na strugu...
Na kraju tročasovnog razgovora u gostoljubivom domu Brozovih, upitao sam domaćine da li su bili u Crnoj Gori?
Mišo mi je rekao da su nekada, davno, kao studenti, dolazili. A pošto se u „Ini“ upravo radi na tome da se Crnoj Gori pomogne, posebno području koje je stradalo od zemljotresa, (to neće biti „interventna“, nego dugoročna pomoć u smislu izgradnje nekih pogona ovog giganta koji zapošljava preko trideset hiljada radnika), možda će se pružiti prilika i za posjetu Crnoj Gori.
- Živi u meni stara želja da dođem u Crnu Goru - kaže Mišo Broz - ali imam malo slobodnog vremena. Moji putevi su uglavnom vezani za Beograd, gdje mi je staro društvo i za Sloveniju. Ali ću, svakako, nastojati da dođem…
…Kasnije je bio zamjenik predsjednika Komiteta za odnose sa inostranstvom SR Hrvatske, a zatim i hrvatski diplomata u Moskvi, Džakarti, Kairu.
Autor je novinar i pisac
Bonus video:
