Evropska unija redovno državama Zapadnog Balkana šalje poruke o neophodnosti bržih, dubljih i sveobuhvatnijih reformi, ali ispostavlja se da sama nije u stanju da odgovori na izazove koji je više dele nego integrišu. Evropa je podeljena. Na jednoj strani su motori integracija, Francuska i Nemačka. Na drugoj su nacionalisti, desničari, protivnici imigracije, evroskeptici i demagozi.
Lideri prvih Emmanuel Macron i Angela Merkel pokušavaju da očuvaju narušenu koheziju i procenjuju da samo ujedinjena Evropa može da se odupre populistima ili nacionalizmu Donalda Trumpa i njegovoj agendi “Amerika prvo”, kao i sofisticiranim pritiscima Rusije i Kine. S druge strane su političari poput mađarskog premijera Viktora Orbana i lidera krajnje desničarske italijanske Lege Mattea Salvinija koji obećavaju “Evropu koja štiti svoje građane” i ne bi da se prepuste hegemoniji osovine Pariz-Berlin.
Promovišući “neliberalnu demokratiju” organizuju se u borbi protiv onoga što nazivaju “sklerotičnom” Evropom. Uniji su više nego neophodne reforme kako bi se posle serijala različitih kriza izborila sa sasvim konkretnom pretnjom desničarskih, evroskeptičnih formacija koje na širokom potezu kreću u ofanzivu u nadi da će izmeniti politički pejzaž kontinenta.
Nacionalisti i populisti na majskim izborima za Evropski parlament (EP) nisu napravili prodor kakav su očekivali, ali su jedna od tri političke grupacije koje su dobile više glasova nego pre pet godina. Snage desnog centra, koje su uz blok socijalista i demokrata do sada dominirale, izgubile su deo glasova, mada će u koaliciji sa Zelenima i pro-EU liberalima moći da formiraju evropske institucije.
Kako će one izgledati, ko će ih predvoditi - od toga zavisi da li će biti ispunjene želje očigledno nezadovoljnih evropskih birača, dok bi istovremeno mogla da bude ukinuta konfuzija Zapadnog Balkana čijim liderima je dopušten izbor: EU Merkelove i Macrona, ili EU Orbana i Salvinija.
Evropljani su u broju nezabeleženom poslednjih 25 godina tokom glasanja kaznili tradicionalne stranke, osporili status kvo, razotkrili slabosti više evropskih vlada. Probuđena mlada generacija dala je do znanja da nestrpljivo očekuje promene.
Koliko će ovaj glas biti uvažavan danas, kada samit EU treba da saopšti listu četiri ključna funkcionera Unije pre nego što se novi saziv Parlamenta prvi put sastane 2. jula. Od izbora ličnosti, ali i više od efikasnosti mehanizma dogovaranja, umnogome zavisi da li će se povratiti poljuljano poverenje u projekte integracija i efikasnost suočavanja sa unutrašnjim podelama. Imenuju se novi predsednici Evropske komisije, Saveta Evrope, Evropske centralne banke i novi šef diplomatije Unije, a prva natezanja oko personalnih rešenja nagoveštavaju da bi mogla da se ponovi situacija kao ona sa Federicom Mogherini koja je izvučena iz šešira kao kompromisni - svakako ne najkvalifikovaniji - kandidat jer su veliki igrači imali svoja rešenja od kojih nisu želeli da odustanu.
Start nije delovao ohrabrujuće. Nemačka s jedne, i Francuska s druge strane, ušle su u klinč oko izbora novog predsednika Evropske komisije, najvažnijeg izvršnog organa Unije, njene Vlade. Do izbora 2014, Savet Evrope predlagao je paket personalnih rešenja za top-pozicije uzimajući u obzir partijske grupacije, geografsku distribuciju, pripadništvo velikim ili malim članicama, članstvo ili nečlanstvo u zoni eura i rodnu ravnopravnost.
Onda je, pre pet godina, Evropski parlament promenio pravila određujući da predsednik Komisije bude lider najveće partijske grupe - poznat po nemačkom izrazu kao Spitzenkandidat - vodeći kandidat. Kako je Evropska narodna partija (EPP) i dalje najjača grupacija u Parlamentu - mada je neophodna koalicija sa pro-EU liberalima i Zelenima - Nemačka smatra da novi šef EK-a treba da bude njen čovek: Manfred Weber, poslanik centra desnice, reizabrani lider EPP-a i njihov kandidat. Tako ne misli francuski predsednik.
Pridružio se kritičarima koji smatraju da nemački Spitzenkandidat nema dovoljno iskustva na izvršnim poslovima, a zameraju mu i podršku koju je pružao konzervativnom mađarskom premijeru. Mnogi lideri u Savetu Evrope takođe su protiv koncepta vodećeg kandidata.
Macron na listi svojih favorita za predsednika Komisije ima dosadašnju komesarku za konkurenciju, Dankinju Margrethe Vestager, Francuza Michela Barniera, komesara za unutrašnju trgovinu i glavnog pregovarača EU oko Brexita i holandskog socijaldemokratu Fransa Timmermansa.
Potraga za “Gospodinom Evropa” ili “Gospođom Evropa” je u samom finišu iako su članice bile podeljene. Irska i Hrvatska su za Webera, Luksemburg i Slovenija za Dankinju (kako bi se obezbedila rodna ravnopravnost), dok Španija i Švedska podržavaju Timermansa protiv koga su oštro Poljska i Mađarska jer je protiv njih vodio postupak zbog ugrožavanja vladavine prava. Zasad je izvesno da će Italija, gde je krajnje desna evroskeptična Lega osvojila najviše glasova, izgubiti privilegovanu poziciju - držala je tri od pet ključnih funkcija. Španija spremno čeka da uskoči.
Bilo je tu svakako dosta pokušaja manjih grupa da se izgradi većina iza leđa favorizovanih kandidata za predsednike EK-a i EP-a. Liberali i Zeleni imaju različite prioritete. Dok prvi ulaze u borbu za top-pozicije, druge više zanimaju temelji buduće politike pošto njihov Veliki marš po Evropi upozorava da ne obraćamo dovoljno pažnje na klimatske promene koje su postale regrutni centar biračkog okupljanja od Nemačke i Francuske preko Irske i Finske do Belgije i Grčke.
Odlazeći predsednik Saveta Evrope Donald Tusk bio je pred ozbiljnim izazovom da uskladi kompromis. Odluka ne mora da bude jednoglasna - teško da bi to bilo ostvarivo - ali pitanje je ko će 31. oktobra sesti u fotelju sadašnjeg predsednika Evropske komisije Jean-Claudea Junckera. Francusko-nemačko rivalstvo prenosi se i na druge ključne pozicije, posebno na mesto šefa Evropske centralne banke.
Evropljani su do sada uglavnom ignorisali izbore za Evropski parlament koji je debatovao o onome što je hteo, izbacivao izveštaje i usvajao rezolucije, ali su odlučivale nacionalne vlade. Ne više. Birači preko EP-a žele demokratsku kontrolu otuđene i birokratizovane briselske vlasti. Mladi su pokazali da ih više zanima kakav će kvalitet života imati na Zemlji nego da za deset godina kupe kuću. Faktor zajedništva odredio je jasnu poruku: novi lideri EU neće moći da nastave kao do sada.
Bonus video:
