Opozicija ima taman toliko prostora u javnosti da bi komotno mogla da iskopira onu verovatno najkraću reklamu koja se emituje: Imaš proliv - uzmi pa ime proizvoda. A usput bi mogla da od te reklame nauči i da se izražava jasno, svima razumljivim rečima. Proliv je proliv, nije dijareja.
Zahtevi javnosti da opozicija predstavi svoje stavove, programe, planove i strategije su legitimni. I neostvarivi. Jer je vlast zaposela i poslednje krajičke javnog prostora, a u onim jedva preostalim oazicama gde vlast ne stoluje - njeni, funkcijama, pozicijama, radnim mestima dobro plaćeni istomišljenici toliko spinuju, troluju i botuju da bezmalo uspevaju da ogade i obesmisle javni govor.
Ako neka od televizija sa nacionalnom frekvencijom (koje jedino i dopiru do šire publike) i organizuje nešto što bi ličilo na javnu debatu - to su ili emisije u kojima samo istomišljenici vlasti „sučeljavaju” svoje jednoumne stavove ili emisije koje su uigrana klopka za neistomišljenike vlasti.
Pravila za (mal)tretiranje neistomišljenika u emisiji uglavnom su sasvim prosta (i prostačka). Čim neistomišljenik progovori počni da pričaš uporedo sa njim, govori mu da laže, maši papirima koji ga navodno demantuju, optužuj ga za iste stvari koje on tebi spočitava, a kad mu preotmeš reč, svaki put kad on zausti nešto da kaže odbrusi mu ljutito: nemojte me prekidati, ni ja vas nisam prekidao.
Naravno da u takvoj situaciji neistomišljenik vlasti nema mnogo prostora jer je situacija namerno tako postavljena da mu se ne ostavi prostor ni da diše, kamoli da govori. Neistomišljenik može da a) sedi i trpi (zbog čega će većina gledalaca zaključiti da je nemušta krpa od čoveka; b) demonstrativno napusti studio (pa će se njegovi ionako malobrojniji poklonici podeliti oko toga da li je trebalo tako da postupi); v) pokuša da bude glasniji i uspešniji u prekidanju i onemogućavanju sagovornika da dođe do reči (zbog čega će mnogi gledaoci zaključiti da je i on isto nevaspitan i agresivan kao istomišljenici vlasti ali i da su istomišljenici vlasti učinkovitiji u tome jer pobeđuju na iskustvo i bezobrazluk). Naravno, neko bi u ovoj situaciji mogao i da g) umesto prihvatanja igre koja mu je nametnuta, počne da recituje, na primer Disove Naše dane ili da peva, Aj, Karmela, na primer. Možda na taj način neće izgovoriti sve informacije koje je planirao, kao što ne bi ni uspeo da ih izgovori zbog stalnog ometanja i preotimanja reči, ali će bar zbuniti protivnika i publici saopštiti šta o ovoj vlasti misli i koje stavove zastupa.
Bonus video:
