Britanski ekonomista iz XVII veka Adam Smith dugo je poštovan kao osnivač moderne ekonomske nauke, kao mislilac koji je u svojim velikim delima Bogatstvo naroda i Teorija moralnih osećanja opisao ključne aspekte funkcionisanja tržišnih ekonomija. Ali zaključci koji su Smithu doneli veliki ugled nisu tako neoborivi kao što se nekad činilo.
Najpoznatiji Smithov doprinos je njegovo otkriće da u kontekstu funkcionalnih i dobro regulisanih tržišta pojedinci koji deluju u skladu sa sopstvenim interesima proizvode dobar ukupni rezultat. „Dobar“ ovde znači ono što ekonomisti danas nazivaju „Paretova optimalna situacija“ - stanje alokacije resursa u kojem nikom ne može biti bolje, a da nekom drugom ne bude gore.
Smithovo tvrđenje je problematično zato što počiva na neodrživoj pretpostavci da tržište ne može mnogo da pogreši; da nema spoljašnjih faktora koji utiču na ishode (kao što je, na primer, zagađenje koje se ne odražava u tržišnoj ceni); da nema velikih razlika ili asimetrija u informisanosti; i da nema aktera koji su dovoljno moćni da bi uticali na ishod u svoju korist. Štaviše, Smith je potpuno prevideo distributivne ishode (koje Pareto efikasnost ne uzima u obzir).
Drugo od njegovih ključnih otkrića je da se sve većom podelom rada - kad se svaki radnik ili kompanija specijalizuju u jednom izolovanom segmentu ukupne proizvodnje - mogu povećati produktivnost i prihod. To je, u suštini, logika globalizacije: širenje i spajanje tržišta omogućuje kompanijama i zemljama da iskoriste komparativne prednosti i ostvare velike uštede na troškovima proizvodnje, čime se dramatično povećavaju ukupna efikasnost i produktivnost.
Smith, međutim, veliča sposobnost tržišne ekonomije da stvara bogatstva, ali potpuno zanemaruje pitanje raspodele bogatstva. U stvari, sve veća specijalizacija u okviru sve širih tržišta može imati ogromne distributivne posledice i neki akteri mogu pretpreti teške gubitke. Često ponavljano tvrđenje da ostvarivanje velikih dobitaka omogućuje da se gubitnicima nadoknadi šteta nije uverljivo jer ne postoji praktičan način da se to uradi.
Tržišta su mehanizmi društvenih izbora, a dolari su u njima zapravo jednaki glasovima; oni koji imaju veću kupovnu moć imaju veći uticaj na tržišne ishode. I političke vlasti su mehanizmi društvenih izbora, ali biračka moć je raspodeljena ravnopravno, bez obzira na imovno stanje - ili bi bar tako trebalo da bude. Trebalo bi da politička jednakost deluje kao protivteg neravnopravnoj „biračkoj“ moći na tržištu.
Zato bi vlade morale da rade bar tri stvari. Prvo, morale bi koristiti regulativu kako bi ublažile probleme izazvane uticajem spoljnih faktora, nedovoljne ili asimetrične informisanosti i monopola. Drugo, morale bi da investiraju u opipljiva i neopipljiva društvena dobra koja se ne mogu očekivati od privatnog biznisa. I treće, morale bi suzbijati neprihvatljive distributivne ishode.
Ali vlade širom sveta propuštaju to da urade - pre svega zato što u nekim predstavničkim demokratijama kupovna moć utiče na politiku. Najočigledniji primer su Sjedinjene Države, gde je izbornost tesno povezana s bogatstvom ili sposobnošću da se prikupe sredstva. To je snažan podsticaj političarima da svoje politike kroje u skladu sa interesima onih koji imaju tržišnu moć.
Naravno, Internet donekle radi protiv tog trenda. Neki političari - među njima demokratski predsednički kandidati kao što su Bernie Sanders i Elizabeth Warren - oslanjaju se na male individualne donacije da bi izbegli zavisnost od velikih donatora. Ali interesi ekonomskih moćnika i dalje su prekomerno predstavljeni u američkoj politici, što vladu sputava u ublažavanju loših tržišnih ishoda.
Problemi koji otud proizlaze, između ostalog rast nejednakosti, izazivaju narodno nezadovoljstvo, koje je navelo mnoge Amerikance da glasaju za nekog kao što je predsednik Donald Trump. Rezultat je sve dublja politička i društvena disfunkcionalnost.
Neko bi mogao reći da se slični društveni i politički trendovi mogu videti i u onim razvijenim zemljama - na primer u Italiji i Velikoj Britaniji - koje imaju prilično stroge restrikcije kad je reč o ulozi novca u izborima. Ali ta pravila ne uspevaju da zaustave moćne insajdere od vršenja nesrazmernog uticaja na političke ishode preko ekskluzivnih mreža. Pridruživanje takvoj mreži zahteva veze, doprinose i lojalnost. Oni koji sve to imaju mogu očekivati velike nagrade: kad neki član postane politički lider, on će raditi u interesu ostalih.
Neki veruju da će u predstavničkoj demokratiji određene grupe uvek imati nesrazmeran uticaj. Drugi pak tvrde da bi direktnija demokratija - u kojoj birači o većini političkih pitanja odlučuju na referendumu, kao u Švajcarskoj - mogla donekle ublažiti takvu dinamiku. O tome bi vredelo razmisliti, ali u mnogim oblastima (kao što je, na primer, politika konkurencije) efikasno odlučivanje iziskuje znatnu stručnost koju većina birača nema, a vlada će i dalje biti odgovorna za sprovođenje odluka.
Te teškoće podstakle su interesovanje za jedan veoma različit model. U sistemu „državnog kapitalizma“ kakav je kineski, relativno autokratska vlada deluje kao moćna protivteža tržišnom sistemu.
U teoriji, takav sistem omogućuje liderima, koje ne sputavaju zahtevi demokratskih izbora, da rade u korist širokih javnih interesa. Ali kad nema dovoljne kontrole nad njihovim aktivnostima - recimo, od medija, koje vlast strogo kontroliše - nema garancije da će oni tako raditi. Sve to može biti idealno tlo za korupciju, još jedan mehanizam koji odvraća vlasti od javnog interesa.
Mnogi na zapadu smatraju da je kineski model upravljanja opasan i kao njegov glavni nedostatak navode to što političari ne moraju da odgovaraju javnosti. Ali mnoge zemlje u razvoju vide taj sistem kao alternativu predstavničkoj demokratiji, koja i sama ima mnogo nedostataka.
Za postojeće predstavničke demokratije nastojanje da se ti nedostaci uklone moralo bi biti glavni prioritet; te zemlje bi se morale potruditi da u najvećoj mogućoj meri ograniče sužavanje interesa koje predstavlja vlada. To neće biti lako. Ali, u vreme kad tržišni ishodi ne uspevaju da polože gotovo nijedan test distributivne pravde, to je suštinski zadatak.
(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: S. MILETIĆ)
Bonus video:
