Ljudski šljam proizvodi ljudsku bedu. I to je jedina industrija koja u Srbiji radi punom parom i ubrzano se razvija.
Takozvani „slučaj Namenska iz Lučana“ ili slučaj u kojem smo dotakli novo dno i prešli preko njega - jeste paradigma ove vlasti. Oličenje stvarnog sveta u kojem živimo. Jer, cela vlast je namenska industrija. Namenska industrija za proizvodnju bede. Muke. I prosperiteta u džepovima vlasti. Radnici koji su se „spontano“ organizovali da u državnoj firmi dobiju slobodan dan i dnevnice ne bi li otišli da ispred zgrade suda iskažu svoju podršku direktoru i svoje neslaganje sa optužnicom za smrt kolege na radnom mestu, nisu samo izvređali porodicu poginulog radnika nego su uvredili i ljudskost u nama. I još jednom pokazali da zaista jesmo duboko podeljeno društvo. Na ljude i čovekolike. Ljudi su goloruki. Čovekoliki su naoružani partijskim naređenjima i ovlašćenjima. Ljudi su slobodni, čovekoliki ucenjeni sopstvenom neslobodom. Ljudi su sami, čovekoliki sa armijom opasnih protuva. Ljudi brane parkiće, reke, šume, nasipe, kejove, druge ljude od prinudnog iseljavanja, univerzitet od urušavanja… Čovekoliki brane gradonačelnike i direktore optužene za zlostavljanje i pokušaj ubistva, brane plagijatore, fušeraj, zloupotrebe… Brane državu od njenih građana. Brane vlast od države.
Brane višenamenskog direktora koji bi, i da nije već petnaestak godina vojni penzioner, penziju stekao i samo na osnovu svog direktorskog staža. Brane ga od ucveljene porodice radnika koji nije izgubio samo mogućnost da ode u penziju - nego ceo život. A izgubio ga je radeći svoj posao, a ne, kao oni, „samo radeći svoj posao“ i ono što im je rečeno da rade. A rečeno im je, baš kao što im je iz usta istog direktora rečeno i za koga moraju da glasaju na sada već čuvenim lokalnim izborima u Lučanima, da tako brane svoju firmu, svoja radna mesta i svoje plate. Ne shvatajući da je svejedno ko je na čelu državne fabrike i da im plate neće biti umanjene ili ukinute zato što će direktor eventualno otići, već zato što je neki drugi penzioner (na primer otac ministra policije) dobio dozvolu da proizvodi oružje i povlašćenu mogućnost da ga u njihovoj fabrici kupuje ispod cene. I preprodaje za ogromne pare. Koje neće podeliti sa njima već sa svojtom.
Bonus video:
