Obožavam podgoričke priče, a najviše nagađanja “čije je što” u onom stvarnom smislu. Jer, stvarnost nije na papiru u poreskoj, već je pitanje kome idu pare na kraju dana. Kome kurir pare nosi. Čiji je zaista koji kafić, čije je taksi udruženje, i ko tu ubira kajmak a ko se potpisuje kao fiktivni vlasnik? Vile znaju to.
Ko se sjeća vozića koji je pičio preko Gorice i nazad do centra, zna da su čak i za taj vozić jedno vrijeme pričali kako: “Nije to onoga, nego onoga, znaš se dobro koga”. Svi se prave da znaju sve, jer je intrigantno i nije lako provjerljivo pa nagađanje prođe glatko.
Ako nešto niče kao pečurke kroz Podgoricu to su kafići. I to koncept kafići u kojima svaki gazda pomisli da ima formulu za privlačenje gostiju. Ode do Berlina ili pak Beograda, vidi rustične hipster-novotarije i pomisli: “Ovo mogu i ja!”. Najčešće propadne, jer, nije baš sve što uspijeva vani osuđeno na uspjeh u Podgorici. Pod volat radi, ubija što bi se reklo, ali možda ne bi tako dobro radio u Berlinu. To nije puko pitanje tržišta, već mentaliteta, ne samo naroda, nego i grada, ali to su Pandorine kutije koje niko još od biznismena nije otvorio kako treba, jer, oni već sve znaju najbolje!
I tako u Podgorici postoji nekoliko novih kafića, odnosno kafićčina koji su bili na glasu jer su navodno gazde dale po par stotina hiljada eura samo na instalaciju specijalnog sistema za ventilaciju, jer, kreće zima, a svi unutra puše. Kad ono, prc, zabraniše pušenje u zatvorenim prostorijama. Nema više kafića u kojima se prst pred oko ne vidi, nema kafića nakon kojih kad se vratiš kući kaput mora na terasu ili na hemijsko. Koliko je to dobro po zdravlje naroda, toliko je loše po biznis. Za sad se zakon sprovodi kako treba, gazde pizde jer ventilacija skupa ničemu ne služi, svi se fokusiraju na terase.
Vidjećemo ko će pobijediti, gazdinski profit i uticaj ili čvrst stav i zakon. Ono što je zajedničko mnogim gradovima jeste savremeno proslavljanje jubileja. Svi su se navukli na vatromete, što je veći(povod) to je veći vatromet. Veći i snažniji. Tako sam prisustvovao jednoj dirljivoj sceni nedavno, jednom vatrometu koji je bio zapravo proslava.
Grunulo je odjednom u centru Podgorice, kao da je nebo puklo, a nije se odmah dalo vidjeti da je riječ o vatrometu. Jer, zgrade i Gorica prikrivaju prizor, ne vidi se odsjaj vatrometa na nebu. Kad je puklo, narod je poskakao sa stolica, naviknut da se postavljaju bombe pod automobile i da se dižu kafići u vazduh. Nije bilo svejedno ljudima, jer to traje, grmi vatromet, a dok vijest stigne o čemu se zapravo radi, frka radi jače. Mnogi su psovali vatromet, ulični prodavci cigareta vukli su se za uvo da odagnaju stres, a Podgorica proživljavala još jednu traumu, naviknuta na prave bombe, a ne na vatromete i proslave. Ima u novoj knjizi Lorenca Maronea par opisa Napulja iz osamdesetih godina. Nije taj Napulj predaleko od Podgorice, ne po ljepoti, već po atmosferi da sve i svako odjedanput može da ode u vazduh. Bukvalno. Otud i ovdašnja frka od vatrometa.
Bonus video:
