Strazbur, kažemo oslonjeni na francuski izgovor. Nemačko ime grada je Štrasburg. Alzašani svoj glavni grad na lokalnom dijalektu, zovu Šdrosburi. Sa dugim „o". I već kod imena čovek je duboko u istoriji, od čijih se ekscesa jedan od dva glavna grada Evropske unije – drugi je Brisel – baš dobro oporavio. Toliko dobro da je po tome koliko i šta privređuje u Francuskoj odmah iza Pariza.
U grad sam zakoračio iz staklene, futurističke školjke železničke stanice. Već nakon desetominutne šetnje, prešavši jedan most, za koji će se ispostaviti da je tek prvi u nizu, obreo sam se u istorijskom jezgru grada. Centrom još uvek kolaju tramvaji. Gradska uprava na sreću nije podlegla iskušenju da izbaci šine sa ulica, kao u mnogim evropskim gradovima. Primećujem izvesnu sklonost ka velegradskoj samodopadljivosti – Galerija Lafajet se ne može prevideti, baš kao ni ostale velelepne građevine na ključnim mestima u gradu. Ova robna kuća kao simbol elegantnog luksuza u Parizu i posle u svetu ovde se, ako se uđe u istoriju njenog nastanka, sasvim logično šepuri, jer su njeni osnivači u Parizu – jevrejski trgovci iz Alzasa.
Evropski kvart
Sa oko 280 000 stanovnika, grad nije ni izdaleka toliko velik koliko je istorijski značajan za francusko-nemačke odnose. A time i za evropski mir. Ovde je sedište Saveta Evrope, Evropskog parlamenta, Evropskog suda za ljudska prava, evropskog opunomoćenika za građane i Evropskog korpusa. Toliko Evrope na jednom mestu teško da ćete naći na celom kontinentu.
Kada idete iz istorijskog jezgra grada ka „evropskom kvartu" naići ćete na neogotičku Pavlovu crkvu (Saint-Paul), evangeličku bogomolju koja je nastala 1892. u vreme nemačko-pruske vladavine. Služila je kao garnizonska crkva. Verovatno ni njeni arhitekti nisu predvideli da će samo 120 godina od nastanka njihovo čedo postati jedan od najslikanijih objekata u „gradu hiljadu crkava" kako ponekad zovu Strazbur. Skladno pročelje građevine ali i lep položaj na špicu rečnog ostrva, zajedno su se nametnuli turističkom oku kao lepota koju ne sme propustiti.
Obilazeći nešto dalje evropske institucije, nabasao sam ispred njih na plakate na kojima su prikazane neke balkanske muke: jedan čovek je u Strazburu tražio da mu vrate penziju. Drugi, iz Rumunije, da mu priznaju davnašnji izbeglički status u Jugoslaviji. Stakleno-betonske, ultramoderne zgrade Suda i Parlamenta koje se ogledaju u vodi, izgledaju mi pomalo ravnodušno prema mravljim brigama na dalekom Balkanu.
Mene, srećom, još ni jedna muka nije naterala da tražim pravdu u Strazburu. Došao sam kao bezazleni turista koji se zanima za pogranična područja, višeznačne identitete. Tamo gde krajolike možete čitati kao palimseste, sričući njihove nevidljive i jedva čitljive slojeve, osećam se najbolje.
Mala Francuska
Vraćam se drugim putem ne bi li video što više od grada. Čim pređem most na rukavcu reke Il građevine poprimaju južnonemačko-alemanski karakter. Struktura „mačevalačkih" fasada nazvanih tako po ukrštenim gredama koje ostaju vidljive kao dekorativni element, ne razlikuje se od sličnih površina na viševekovnim građevinama od Nirnberga, preko Regensburga i Konstanca pa sve do Ahena. Tri elementa, stare živopisne kuće, tiha voda i cveće, napravile su od Strazbura jedno od omiljenijih turističkih atrakcija.
Zimi se u starogradskom srcu priređuje svetski poznat božićni vašar, sa šljaštećim ukrasima, kuvanim vinom usred idiličnog ambijenta. Uz neopisivu gužvu. Decembra 2018 sitni kriminalac koji se prihvatio islamističkog alibija ubio je na tom vašaru petoro ljudi.
Valja se prisetiti opasne blizine turizma i terorizma. Savremeni turista putuje sa svešću da on nije samo lovac na užitke i lepotu već ponekad i lovina u globalnom asimetričnom ratu, takozvani „meki cilj".
„Mala Francuska" – Petite France - deo starog grada koji presecaju reka i još tri kanala, a na obalama su kuće iz 16 i 17 veka, pomalo naherene od starosti i bajkovite, ima burnu istoriju. Nekada je ovde bilo mnoštvo radionica za štavljenje kože, noću su se, kažu, unaokolo muvali sumnjivi tipovi, jer je tu bila smeštena i ulica crvenih fenjera. Ukratko, kraj grada na lošem glasu. Koliko li bi zapanjen bio radnik iz radionice od pre nekoliko vekova, da je u snu upao u vremenski procep i jutros se mamuran probudio ovde da vidi turističku navalu kroz bolno čiste i do sitnica renovirane sokake, sa skupim, idiličnim restoranima nad tamnozelenom vodom? To je još jedan dokaz da samo retki među nama mogu naslutiti budućnost.
Ono što danas zvuči tako simpatično – Mala Francuska – ima nešto prozaičniju pozadinu. Nisu ovaj deo grada tako nazvali zbog viška frankofilije. U obližnjoj vojnoj bolnici bili su smešteni francuski vojnici koji su sa svojih pohoda doneli sifilis. A tada se ta polna infekcija zvala „francuska bolest". Dakle, „mala Francuska" je nastala iz velike nevolje.
Dva klana, dva carstva
Kao i većinu evropskih naselja, Strazbur su osnovali Kelti. A potom, kako već sledi u dobrom delu Evrope, osvojili Rimljani. Naselje na mestu današnjeg Strazbura zvalo se Argentorate – na galskom jeziku se verovatno radilo o reci Argento na kojoj je bila tvrđava – rate. Utvrđeni starorimski grad u koji potom upadaju Alemani, Huni, Franci. Sve kao i na drugim mestima gde se gasila svetska slava Rima.
Grad koji se u tom periodu zove Štrasburg, prvi put je pomenut 589 – staronemačke reči „štraze" – put i „burg" – zamak srele su se baš ovde. Spominje ga Grgur Turski (rođen u danas francuskom Turu, a ne u Turskoj) Grad se nalazi na reci Il koja se posle uliva u Rajnu. Istorijski centar se nalazi na jednoj rečnoj adi, nastaloj tako što je iz Ila odvojen polukružni kanal koji se posle opet spaja sa rekom. Istočni delovi grada već izlaze ka Rajni, a na drugoj obali je nemački grad Kel. Na gradskom području se završava kanal Marna-Rajna.
U srednjem veku grad je pripadao Svetom rimskom carstvu kojem je posle dodat epitet „nemačkog naroda". Bio je slobodan carski grad kojim su dominirale dve patricijske porodice. Porodica Milenhajm i porodica Corn su se toliko zavadile da su između njihovih pripadnika i sledbenika povremeno vođene prave ulične borbe.
Čak su u gradsku većnicu ugrađena dva ulaza, da se Milenhajmovi i Cornovi ne bi morali sresti. Čak se i obale reke danas zovu po njima – jedna Milenhajm, a druga Corn. Njihov rivalitet su pametno iskoristili gradski esnafi i osigurali dvotrećinsku prevlast u gradskoj upravi.
Strazbur je bio prava mala zanatska republika unutar Nemačkog carstva. U 14. veku je epidemija kuge donela sa sobom i prve navodne kolektivne krivce. Strazbur se može podičiti neslavnim podatkom da je prvi od tada nemačkih gradova koji su pokrenuli pogrom svog jevrejskog stanovništva.
Ali u mirnim vremenima građani su težili višim ciljevima. Katedrala u Strazburu je zahvaljujući svom zvoniku od sredine 17. do druge polovine 19. veka najviša građevina sveta. A i danas njen zvonik spada u najveće na svetu.
Tolerancija kao dobitnička strategija
Strazbur je umeo da neguje prijateljstva, što je u smutnim vremenima značilo – povećati šanse da se preživi. 1436. je grad Cirih obećao da će uvek hitro priteći u pomoć bratskom Štrasburgu i kao dokaz ponudio opkladu da će Rajnom stići kaša od prosa pre nego što se ohladi. Ostalo je zapisano da je kaša, kada je iz Ciriha stigla u grad još uvek bila mlaka. Sve do danas se svakih deset godina organizuje Vožnja kaše od prosa u znak sećanja na povezanost Ciriha i Strazbura.
Grad je tokom vremena postao poznat po verskoj toleranciji. Nije čudo što su spisi Martina Lutera ovde štampani bez problema. Ono što će zapečatiti svetsku slavu grada jeste činjenica da je Johan Karolus baš u ovom gradu 1605. godine bio izdavač prvih štampanih novina sveta.
Grad se priklonio reformaciji, pružao je utočište progonjenima. Kad su Turci došli pod Beč i tako onemogućili nemačkog habzburškog cara da pomogne gradu, Francuzi su 1681. umarširali u Strazbur. Ostaće tu dva veka. Katolički francuski suveren je protestante smenio sa važnih položaja u gradu. Ali je nemački univerzitet u Strazburu, sklon luteranizmu, i dalje postojao.
Poreska granica je i dalje prema Francuskoj bila na snazi, a prema nemačkim zemljama ne. To je doprinelo posebnom statusu grada i očuvalo njegov nemači identitet.
Johan Volfgang Gete studirao je ovde 1770/71. U gradu su živeli Herder i Lenc, čuveni „šturmunddrang" pokret uzeo je maha. I danas kod kamenog Getea turisti rado zastajkuju. Da mi je znati šta se dešava u glavama Kineza ili Amerikanaca kada im turistički vodiči objašnjavaju otkud spomenik najvećem nemačkom pesniku u jednom francuskom gradu. Kako god, spomenici nemačkim generalima iz nemačkog perioda vladavine, te imena ulica, više ne postoje. Ali Gete je još uvek tu. Toliko o dilemi šta je na dužu stazu moćnije – mač ili pero.
U vreme Francuske revolucije nemački republikanci su rado bežali u Strazbur. Decenijama je grad pružao utočište nemačkim opozicionarima i revolucionarima. Jedan od najpoznatijih je mladi književnik Georg Bihner, čiji fragment nedovršene drame Vojcek živi do danas svugde gde postoje pozorišta.
Priča o Benjaminu Ciksu
U Strazburu je više puta boravio Napoleon, a grad će ostati neraskidivo vezan sa francuskim patriotskim zanosom jer je tridesetdvogodišnji francuski oficir i pesnik Klod Žozef Ruže de Lil baš ovde aprila 1794. napisao tekst i melodiju za „Ratnu pesmu za vojsku na Rajni", koja je u istoriju i francusko patriotsko pamćenje ušla pod imenom „Marseljeza". Nije li išta prirodnije da u srcu grada postoji lokal koji se zove „Marseljeza".
Benjamin Ciks, mladić talentovanog oka i ruke, doživeo je svoj susret sa sudbinom kada ga je 1805. prilikom priprema za ponovni dolazak Napoleona u grad, zapazio baron Denon, umetnik i diplomata od Napoleonovog poverenja. Benjamin je postao likovni hroničar Napoleonovih ratova. Od Pariza do Jene i Vajmara, gde je napravio portret Getea, preko Beča, Španije, Firence i Rima. Bio je neka vrsta dvorskog „fotografa" i ostavio je vizuelna svedočanstva od neprocenjive vrednosti. Teška infekcija ga je pokosila u Peruđi, gde je izdahnuo sa napunjenih 39 godina života.
Trg u srcu Strazbura govori o tome da grad svoje slavne sugrađane ne zaboravlja. Interesantno je da je naziv trga Benjamina Ciksa dvojezičan – francuski i lokalni nemački dijalekt su ravnopravni.
Nemačka u Strazburu
1871. nemački topovi pucaju na grad koji posle mesec dana kapitulira. Cena izgubljenog rata za Francusku je Alzas – grad postaje deo Nemačkog carstva.Na početku je stanovništvo naginjalo autonomistima koji su se protivili vlasti Berlina, ali su privredni uspesi dobar deo ljudi okrenuli Berlinu. Univerzitet je pod novim imenom „Car Vilhelm" postao jedan od najznačajnijih u carstvu. Obnovljena je i u ratu razrušena biblioteka – ona je danas nakon biblioteke u Parizu druga po veličini u Francuskoj.
Posle Prvog svetskog rata Strazbur prelazi u ruke Francuza – nezavisna država Alzas i Lotringija držala se samo desetak dana. Kada je Nemačka 1939. napala Poljsku, Francuska je evakuisala svih 120 000 stanovnika Strazbura. Deset meseci, sve do ulaska nemačkih trupa u grad, tu niko nije živeo. Katedrala u Strazburu je ponovo dobila simboličan karakter.
Hitler je posetio Strazbur odmah nakon okupacije Francuske i izjavio da namerava da Katedralu pretvori u „nacionalnu svetinju nemačkog naroda". Francuski general Filip Leklerk je izjavio da će oružje zaćutati tek kada se lepa francuska trobojka zavijori na katedrali u Strazburu.
Za vreme Drugog svetskog rata je nacistička vlast sprovodila tvrdu politiku germanizacije, francuski je bio zabranjen, a u grad su se mogli vratiti samo ljudi nemačkog porekla. Novembra 1944. Istorija se opet predomislila – u grad ulaze američke i francuske trupe – a na čelu Francuza je Leklerk, koji je održao reč. Zato je ovekovečen na jednom od glavnih trgova.
Skupa slava velike varoši
Malo ko zna da je osim nekih Napoleonovih generala i nemačkih teologa u ovom gradu rođena Mari Grosholc, koja će u našem svetu postati poznata kao Madam Tiso, žena koja je slavne i poznate ljude najpre u Parizu a potom u Londonu ovekovečila u vosku. U gradu je rođen i jedan bavarski kralj – Ludvig I ali i jedan od mojih omiljenih umetnika, dadaista i pacifista Hans ili Žan Arp. Isto kao i nemačko-američki fizičar Hans Bete koji je 1967. dobio Nobelovu nagradu za fiziku.
Impozantna je i lista poznatih ljudi koji su boravili u Strazburu – od Gutenberga, preko Kalvina, već spomenutih Getea i Herdera, do biologa Luja Pastera ili sociologa Georga Zimela, koji je u gradu umro. Tu su još dva nobelovca, hemičar Žan-Mari Len i fizičar Karl Ferdinand Braun.
Sav taj kulturni kapital daje ovom prelepom mestu pomalo elitni šarm. Ko bi rekao da je od 11. novembra 1918. u gradu čitavih 11 dana vladala komunistička republika sovjeta. Ili da su se stanovnici Alzasa tvrdoglavo bunili jer je jedan pruski oficir domaće regrute nazvao „Vakes" što je bila pogrdna reč za prekorajnske Nemce. Izraz bi se mogao prevesti mešavinom izraza „klošari" i „prečani".
No to je istorija. Ko god svrati u Strazbur ostaće zadivljen činjenicom da se grad od kamena spoticanja između dve nacije pretvorio u most, u dvojezičan, kosmopolitski centar. U njemu je sedište televizije Arte – francusko-nemačkog kanala. O svemu ovome najbolje je razmišljati u tradicionalnim strazburškim lokalima u kojima, kao i u Kolmaru, možete dobiti „plameni kolač", vrstu tanke pice iz Alzasa. Nisu loše ni na nemački način spremljene kolenice sa kiselim kupusom, odlična lokalna vina ili – vrlo ukusni puževi kao predjelo.
Probao sam ih i pomislio da sam zaista u Francuskoj. Ali malo drugačijoj od ostatka zemlje. Jedno je ipak isto kao u Parizu – to što dolazi na sto je dobro i skupo. Hans Arp, nepoverljiv prema svakoj hijerarhiji rekao bi mi da su me korumpirali lepota ovog mesta i mrtvi puževi. Za to je krivo „levo stopalo desnog kuvara". Tako glasi Arpov stih iz njegove dadaističke faze u kojoj je dečko iz ovog grada želeo da se naruga Velikom ratu.
Galerija
Bonus video:
