Nema boljeg trenutka za čitanje Dvadesetogodišnje krize E. H. Kara (E. H. Carr, The Twenty Yearsʼ Crisis 1919-1939). Ta knjiga je mogla biti napisana pre mesec dana. Postoje upadljive sličnosti između situacije koju Kar opisuje (prvo izdanje je objavljeno 1939) i sadašnjeg vremena. Nije reč samo o najnovijim događajima kao što je ignorisanje međunarodnog prava potpisnika Rimskog statuta (što ne bi iznenadilo Kara jer je on smatrao da je takvo pravo moguće samo ako se sprovodi silom), već se radi o nečem važnijem i zlokobnijem: strukturnim karakteristikama tadašnjeg i današnjeg međunarodnog sistema, onog koji je doveo do Drugog svetskog rata i onog koji kao da nas sada vodi u novi rat.
Oba sistema su od samog početka loše strukturisana (Versajski sporazum i završetak Hladnog rata). Oba su u sebi sadržala klicu sopstvene propasti. Versajski sistem počeo je kao utopijski i naizgled principijelan poduhvat. Kar i mnogi drugi (posebno Kejns u Ekonomskim posledicama mira) s dobrim razlogom pripisuju najveću odgovornost za taj sistem Vudrou Vilsonu. Kad kažemo "odgovornost", može izgledati čudno što nekog krivimo za utopijske ili naizgled idealističke načine na koje međunarodni sistem treba da bude organizovan. Ali primena principa koji su doneti svetu iz Prinstona i Vašingtona zapela je već na prvom koraku. Hipokrizija je obelodanjena jasnije nego što bi se dogodilo da ti principi nisu bili u tolikoj meri idealistički. Pravo na samoopredeljenje nedosledno je dato nekim nacijama, a uskraćeno nekim drugim. Kao što je napisao Harold Nikolson u divnoj knjizi Stvaranje mira 1919:
"Najrevnosniji britanski zagovornik principa samoopredeljenja kad-tad će se naći u nezgodnom položaju. Koliko god bilo usijano naše negodovanje protiv italijanskih pretenzija na Dalmaciju i Dodekaneze, ohladiće ga pominjanje ne samo Kipra već i Irske, Egipta i Indije. Prihvatili smo sistem za druge, ali u praksi smo odbili da ga primenimo na sebe."
Kolonija, protektorat i starateljstvo (s neograničenim trajanjem) dobri su za manje nacije. Uprkos visokoparnoj retorici o jednakosti svih ljudi, rasna jednakost je odbačena čak i u obliku prilično dobroćudnog formalnog načela. To je samo po sebi dovoljno loše, a još je gore kad je praćeno najciničnijim prepuštanjem Japanu onih kineskih oblasti koje su kontrolisali Nemci, što je vodilo pokretu 4. maj i početku modernog kineskog nacionalizma.
Kar smatra da je kartaginski Versajski mir stvorio dve vrste nacija: na jednoj strani bile su zadovoljne anglosaksonske nacije i, u izvesnoj meri, Francuska (mada se ona nikad nije osećala dovoljno snažnom i uvek je strahovala za svoj status), a na drugoj strani trojka velikih nezadovoljnih nacija - Nemačka, Italija i Japan. Dve poslednje su bile zapadne saveznice nezadovoljne podelom plena u Versaju. Dvadesetih godina Nemačka je pokušavala da promeni ili poništi neke tačke sporazuma i da se izvuče iz obaveze plaćanja ogromne ratne odštete (koju nikad nije u potpunosti isplatila); započela je vojnu saradnju sa sovjetskom Rusijom ispod žita da bi uklonila nametnuta ograničenja koja su se odnosila na vrstu i veličinu njene vojske. Ali od svega toga nije bilo velike koristi i nezadovoljstvo je raslo. Kad je Nemačka počela da preokreće duh i slovo Versajskog sporazuma, radila je to služeći se vojnom silom i zastrašivanjem. "Naši neprijatelji su obični crvi", govorio je Hitler. Kao što primećuje Kar, ironija se sastoji u sledećem: što je više Nemačka uspevala u svom nastojanju da poništi nametnuta pravila i što su više oni, poput Kara, koji se nisu slagali s nepravednošću Sporazuma verovali da će je to zadovoljiti, to je Nemačka postajala gnevnija. Gnev Nemačke (tada već nacističke) rastao je srazmerno njenom uspehu u izmeni Sporazuma. Ono što je moglo biti mirno dato i primljeno sa zahvalnošću, sad je davano pod pretnjom oružja i primano s prezirom.
Mada Kar u svojoj verziji ove poznate priče nikom direktno ne pripisuje krivicu za krah sistema, on prećutno deli odgovornost između dve strane. Krivi, naime, i zadovoljne nacije zato što nisu bile voljne da podele deo dobiti stečene pobedom u ratu. On često poredi međunarodne i unutrašnje odnose. Da bi unutrašnji odnosi bili stabilni, bogati moraju da se odreknu ne samo srazmernog već malo većeg dela onog što imaju. Drugim rečima, da bi politički sistem - kako unutrašnji tako i međunarodni - bio stabilan, jaki moraju biti spremni na izvesne žrtve, moraju prihvatiti "izvesno pogađanje", kao što kaže Kar. Da bi se stvorio održiv međunarodni sistem, zadovoljne sile moraju da podele plen s drugim silama i da nametnu relativno pravičan mir ("ravnotežu moći") tako da drugi imaju koristi od sistema. Ako to ne učine, nezadovoljne sile neće imati nikakav interes da sistem preživi. Upravo to se dogodilo između 1919. i 1939, kaže Kar.
"Svaki međunarodni poredak mora počivati na nekoj hegemoniji moći. Ali ta hegemonija, kao i nadmoć vladajuće klase u državi, sama je po sebi izazov onima koji u njoj ne učestvuju; da bi preživela, ona mora da sadrži izvesnu spremnost imućnih na ustupke ili žrtve da bi sistem bio podnošljiv za druge članove svetske zajednice." Po analogiji s unutrašnjom politikom Kar objašnjava čak i miroljubivost zadovoljnih klasa. Bogati se zalažu za mir u zemlji zato što imaju koristi od održavanja postojećeg poretka. "Baš kao što se vladajuća klasa u zajednici moli za mir u zemlji, koji joj garantuje sigurnost i nadmoć, i osuđuje građanski rat koji bi je mogao ugroziti, tako i međunarodni mir postaje poseban interes nadmoćnih sila."
Pozivi na mir ne mogu se objasniti različitim moralom sila ili klasa, već njihovim različitim položajem. Pozivanje na mir nije nešto što se može smatrati moralno superiornim per se. Da li osuđujemo američke revolucionare iz 1776. zbog toga što se nisu odazvali pozivu na mir, pita Kar. Moralizovanje kom ponekad pribegavaju snage koje žele da održe mir nije etički superiorno. Ono je naprosto zasnovano na interesu tih snaga da se održi status quo.
Kao što se vidi iz ovog kratkog opisa, sličnosti s današnjom situacijom su mnogobrojne. Mada završetak Hladnog rata nije bio praćen zvaničnim sporazumom, njegovi glavni obrisi su slični Versaju. Zadovoljne sile, pobednice u Hladnom ratu, bile su Sjedinjene Države, Velika Britanija, Francuska i posebno Nemačka, koja se opet ujedinila. S druge strane, jedna velika sila (Rusija) bila je od samog početka nezadovoljna "novim svetskim poretkom", pre svega zato što se nije osećala pobeđenom, baš kao ni Nemačka 1918.
Od samog početka kad je, s Jeljcinom na čelu, bila napola uništena i međunarodno se ponašala manje-više kao američki vazal, ta zemlja je bila ogorčena zbog jednog elementa politike pobednika: širenja vojnog saveza do samih njenih granica. Tu vidimo istu dinamiku kao u krahu versajskog sistema. Rusija je sve vreme prigovarala širenju Natoa, čak i onda kad se teška srca pomirila s pristupanjem njenih bivših istočnoevropskih satelita i uključivanjem baltičkih republika, ali nije mogla ili nije htela da prihvati više od toga. Pritužbe su dugo trajale, baš kao i u slučaju Nemačke. Počele su još za vreme Jeljcina, nastavile sa za vreme prvog i drugog Putinovog mandata, ali to nije urodilo nikakvim rezultatom.
Poruka Rusije je bila veoma slična onoj koju je uputila Nemačka 30-ih godina prošlog veka: strukturne crte sistema ne mogu se promeniti mirnim putem, kao ni molbama ili žalbama nezadovoljne sile. Nezadovoljna sila je pribegla manje-više istim postupcima kao Nemačka tridesetih: po njenom mišljenju, nepravde nisu mogle da se isprave razgovorima, raspravama i pregovorima, već samo upotrebom vojne sile. Rat s Ukrajinom je bio način da se ponište neke prećutne odredbe završetka Hladnog rata, na isti način kao što su Anschluss i okupacija i podela Čehoslovačke bile način na koji je Nemačka uzela u svoje ruke primenu principa samoopredeljenja koje je proklamovao Vilson, ali koji nisu važili za Nemačku.
Uprkos sličnostima, nadamo se da ishod neće biti isti. Valja se, ipak, zamisliti nad činjenicom da je Karova knjiga napisana 1938. i objavljena 1939. Nadajmo se da danas nismo u onoj istorijskoj tački u kojoj se Kar tada nalazio.
(Global inequality and more 3.0; Peščanik.net, prevod: S. Miletić)
Bonus video:
