Odmah sam poznao taj put: Batajnički drum. Mnogo volim taj drum, najviše zbog platana koji ga čuvaju s obe strane. Negde sam kod Ekonomije, tamo gde sam pre odlazio na rezervni položaj „Narodne knjige”, okrećem se na jugoistok i krećem ka Zemunu. Levo puca sremska ravnica, volim ravnicu, nikad mi nije bilo jasno zbog čega su ravničari depresivni, a primorci nisu: ravnica je zemljano more.
Postoji neka, kao, pesma, ili muzika koja me uvek u glavi prati dok hodam Batajničkim drumom; iako načelno preferiram instrumentalnu muziku - glasovi me nerviraju najviše zbog teksta - ova muzika jeste vokalna, ali na neki neobičan način: glasovi su samo instrumenti, i to blagi, nežni, jedva čujni. Ti glasovi u stvari sviraju, ne pevaju.
Koračam Batajničkim drumom u pravcu Zemuna i, dalje, Beograda, a već zamišljam kako ću ući u zemunski Gornji grad i produžiti pravo, Ulicom Cara Dušana. Dušanu se, bar što se ulicâ tiče, posrećilo na ovom parčetu srpskog zemaljskog šara: beogradska Dušanova ulica, dorćolski Bulevar Sen Žermen, oduvek je imala tu posebnu, umirujuću atmosferu, verovatno dobrim delom upravo i zbog drvoredâ platana; zemunska Cara Dušana je, pak, živopisna u svojoj pustošnosti prošaranoj stopljenim kontrastima, jer u njoj je čamotinja ugodna, praznina puna upečatljivih slika, a buka, koje uvek ima, gotovo neosetna.
Dok se približavam, tako, Zemunu, već planirajući kako ću, kad se Dušanovom spustim do Muhara skrenuti udesno, na Ćukovac, odakle se pruža možda još čarobniji pogled nego s komšijskog Gardoša - zagledam bolje taj drvored kroz koji stupam. Vidi, pa to nisu platani. Znam dobro, odranije, da platani salutiraju Batajničkom drumu kao vojnici raskošnih kapa s flekavim, belo-sivim pantalonama. Ali ovo zaista nisu platani; ne znam kako se ovo drvo zove.
Nailazim na veliku reklamu krajputašicu: Johnson, Müller & Sons. Dole, sitnijim slovima: adresa, brojevi telefona i mejl, podaci na koje i ne obraćam pažnju. U gro planu, na beloj pozadini, velika crna krava. Ništa me ne čudi: investitori neki. Otvorili pogon u Bataji, Zemun Polju, Ugrinovcima, bar tu ima prostora za bavljenje stočarstvom.
Malo dalje levo, ugledam naselje u ravnici. Ne sećam se da je tu bilo zgrada, samo se oranica sećam, onih što se pružaju unedogled pa odmah pomisliš kako je ovde teško bilo sakriti se, recimo, od ustaša. Tu je i prilazni put. Tabla čudnovata, najviše zbog natpisa u miljama, ali već, mora se reći, i zbog duplog W. Gore piše: „Cowan”, a ispod toga „0.6 miles”.
Tu prestaje i onaj drvored, ono što nisu bili platani već nešto meni nepoznato, i ja, toga časa, postajem svestan da Batajničkim drumom ne prolazi ni sedamdeset trojka ni oni drugi silni busevi koji tuda ordiniraju. Prođe pokoji kamion, automobila nema mnogo, uglavnom uživam u tišini. Nema ni pešaka, nikakve radnjice nema usput.
Idem tako još jedno petsto-šeststo metara (već u glavi i sâm metre pretvaram u milje), kad, eno nekoga, dolazi mi u susret. Muškarac neki, odmah primetim, a kako se približavamo jedan drugome – on, istina, ide drugom stranom druma – vidim da je otprilike mojih godina. Visok, mršav, kukast mu nos, na glavi šešir. Podiže pogled, nasmeši mi se. Ja mu mahnem, i u tom momentu učini mi se da bih mu mogao izgledati zbunjen, premda ni sâm ne znam zbog čega bih bio zbunjen.
Obuzme me utom snažna potreba da mu nešto kažem, i to ne samo da mu nazovem „dobar dan” nego i da ga nešto pitam. I tako, s osmehom na licu, doviknem čoveku preko pustog druma:
„Dobar dan, kako ide! Kol’ko ima još do Zemuna, nešto mi se put odužio?“
Čovek zastane, zastanem i ja.
Tek će on:
„Beg your pardon?“
Anglofoni seljak na Batajničkom drumu, pomislim. Šta je ovo?
„Excuse me...”, krenem ja, sad već stvarno zbunjen. „Zemun... this way... how far?“
On skine šešir, počeše se po glavi - ima tanku, masnu plavu kosicu - pa ponovi:
„Zemun? I don’t know, man. You just keep walking this way, and you’ll reach Belgrade in 10, 15 minutes, maybe 20.“
Ne zna za Zemun. A kaže mi da produžim Batajničkim drumom i da ću u Beogradu biti za 10, 15 minuta, možda 20.
Zahvalim ja njemu, pokušam i na rastanku da se nasmešim, ali već osmeh neće na lice, pa hajmo dalje. Završilo se ono naselje s leve strane, opet njive neke, njive pa livade, krave pasu.
Opet razmišljam o Zemunu, sad se već očajnički hvatam za Ćukovac, i razmišljam o tome kako ću, kad stignem na Ćukovac, sići dole do Madlenijanuma, pa skrenuti do Zemunskog parka i tamo sesti, da sumiram utiske. I setim se kako sam u Zemunskom parku svojevremeno, u leto ’89, sumirao utiske jedva se držeći na nogama, kad sam se posle jedne burne večerinke i noći vratio iz Dobanovaca, dogurao do klupe i tu se dobro ispovraćao pa malo odspavao.
No, zaista, posle desetak minuta hoda ugledam novu tablu. Doskora sam dobro video bar na daljinu, ali i na daljinu je sad vid počeo da popušta. Prilazim tabli, a na njoj: „Welcome to Belgrade”.
Tek što, već sasvim smeten, krenuh dalje, čuje se bruj motora, i ja ugledam kola, idu mi u susret. Vidim ubrzo: kabriolet. U njemu dva klinca, momčići od 18, 19 godina. Smeju se, urlaju. Dok prolaze pored mene, onaj sa suvozačevog mesta mi dobaci: „Hey, man! Got lost?“
Vala, čita mi misli. Izgubio se jesam, ali koja je ovo zajebancija?
Na nekoliko stotina metara ispred sebe vidim sad prve kuće. U međuvremenu sam prestao da obraćam pažnju na sve promene koje je od mog poslednjeg pohoda ovuda pretrpeo Batajnički drum. Ovo je, međutim, promena na koju ne mogu da ne obratim pažnju: te kuće koje vidim, i naselje koje nazirem u pozadini, nemaju blage veze sa Zemunom. Kakav crni Zemun. Nije to to.
Na samom ulazu u taj grad, neki drugi grad, dočekuje me treća tabla:
„Welcome to Belgrade, Montana.“
Setim se u tom trenutku da na teritoriji SAD ima sedam varoši s nazivom Beograd, to jest Belgrade. Lupne prozor. To me je, izgleda, i trglo iz sna. Na javu se vraćam kao čovek bez prošlosti. Ali to je samo prvi utisak. Odmah shvatim da mi je prošlost u amanet ostavila dva kofera: jedan u kojem nosim svoju izgubljenost, i drugi, kojem pucaju kopče od tuge.
Bonus video:
