Kad su građani Nikšića krenuli u šetnju ka kući roditelja Mila Đukanovića, takva akcija naišla je na negodovanje dobrog dijela javnosti. Jer, to se ne radi. Nema potrebe da se objašnjava zašto je pogrešna ideja “da se ide po kuća’”, odnosno, ako znamo da Milo nije tamo, zašto bi iko išao tamo. Ako znamo da su to njegovi roditelji, treba poštovati činjenicu da roditelji nemaju odgovornost za svoju punoljetnu djecu. Nije časno i nije lijepo. Zato je i dobro što je ta praksa prestala nakon tog jednog odlaska do kuće u kojoj žive roditelji Mila Đukanovića.
Međutim, odlazak milicije u kuću Milana Kneževića, privođenje njegove majke, teško da se može objasniti, teško da postoji toliko dobar razlog za takav potez. Bilo bi nužno da naša draga milicija jasno kaže zašto je privedena gospođa, koji je njen tako veliki grijeh da tako silovito upada ekipa i odvodi majku. Zasigurno će navesti određene “operativne razloge”, pominjaće se velike tajne, navodno neće smjeti zbog istrage da kažu. Ako tako bude, a vjerovatno da će biti, jasno je da se majka Milana Kneževića hapsi kako bi se isprovocirao lako provocirljivi Knežević. Akcija sa iniciranje rekacije. Naravno, zapitajte se kako bi se vi osjećali da zbog vas neko na takav način privodi vašu majku. Jer, sigurno je nisu odredili kao metu zbog nje same, već zbog onoga koga je rodila.
To prevazilazi ljudskost, to je apsolutno odsustvo časti svih koji učestvuju u tom sramotnom činu. Tako se muti voda. Tako se provocira javnost i podjedinci. Dodaje se ulje na vatru, sve što ne treba. Ako vam treba Milan, hvatajte Milana. Tu se svaka priča završava. Sve i da ga hvatate za izmišljena djela, hvatajte njega, ali aman, pustite majku. Mnogi ishitreni i suludi potezi policije i tužilaštva govore isto, da repovi komunističke prakse i dalje su na snazi u Crnoj Gori. Izgleda se to prenosi sa komandira na komandira, sa šefa na šefa, ne krvnom, ali nekom drugom vezom izgleda.
Kad smo već kod upadanja u kuće, nije loše pogledati jedan insert iz filma Živka Nikolića, pogledati opet film “U ime naroda”. Tu, u tom filmu vidjećete mnoga hapšenja, naravno, sve u ime naroda, bez konkretnog povoda. Vidjećete koji je to milje i sirovost, koju je maestralno za sva vremena prenio glumac Gojko Kovačević.
Ima u filmu i ta čuvena rečenica: “Vidi kako te pazimo, ima više milicije n’o naroda!... a ruku na srce, ja bi volio da naroda i nema!”. Grdno je vrijeme došlo kad se majke hapse. Čije god da su, to su majke, a konačno bi bilo dobro da se u Crnoj Gori porodice već jednom ostave na miru, da je svako odgovoran samo za sebe. Da te ne pitaju “Čiji si?”, nego “Što si?”. Ali ne, i dalje je pred očima milicije isto sočivo, džaba nam fiktivni raskid sa jednim sistemom i labav prelazak na drugi, i dalje nam je filter stvarnosti isti. Naopak. Majko mila!
Bonus video:
