Dugo se kuvalo; sada su duboke naprsline u transatlantskom odnosu izašle na videlo i to otvoreno kao nikad do sada.
Replika američkog ministra spoljnih poslova Majka Pompea na uvodni govor njemačkog predsjednika Frank-Valtera Štajnmajera pokazuje: Evropa ili bar Berlin, i još više Pariz, udaljeniji su od Vašingtona neko ikad ranije.
Kina - slika neprijatelja
Delegacija SAD, neuobičajeno velika za jednu izbornu godinu, trudila se da zatvori jaz koji se otvorio između dvije atlantske obale. Ono u čemu su vlada SAD i Kongres složni jeste: Kina je nova slika neprijatelja. Protiv te prijetnje bi, tako se bar nadaju, Evropljani i Amerikanci mogli da se vrate na svoje zajedničke vrednosti.
U svakom slučaju nije bilo razgovora, panela niti govora, u kojem delegacija SAD nije pomenula predstojeću gradnju komunikacione mreće 5G - uz upozorenje da u toj gradnji ne bi smio da učestvuje kineski Huavej. Uz svu opravdanu skepsu: tako permanentno podignut kažiprst izaziva najprije odbijanje.
Jedno je sigurno: povratka na lijepa vremena transatlantskog prijateljstva neće biti. Evropljani su se probudili, bar retorički. Mnogo se govori o suverenoj strateškoj političkoj moći zvanoj Evropa. Traži se da Njemačka ponovo nauči jezik sile, kojim francuski predsjednik Makron, kako izgleda, već vlada.
Poeni za francusku ideju
U pogledu transatlantskih odnosa ocrtavaju se tri pozicije. Francuska vizija evropske nezavisnosti. Pozicija koja vlada prije svega u Istočnoj Evropi, da je potrebna tijesna povezanost sa Vašingtonom, ma šta se desilo.
I treće: neodlučnost između ta dva pola koja vlada u Njemačkoj. Doduše, sa određenom sigurnošću se može predvidjeti: ako Donald Tramp u novembru bude izabra u Bijelu kuću na nove četiri godine, francuski tabor će dobiti mnogo više pristalica - pa i iz Berlina.
Dinamika za evropsku debatu
Možda je nastup Makrona zaista bio vrhunac konferencije. On unosi nevjerovatnu dinamiku u evropsku debatu. Odlučno se bori za evropsku samostalnost. On hoće zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku. I ako to ne može da uspije sa svih 27 članova EU preostalih nakon bregzita, onda neka uspije sa onima koji sa Parizom hoće da na pozadini „rivaliteta velikih sila” stvore djelatnu Evropu. Makron izvlači zaključak iz saznanja: ambicije u svijetu nisu dovoljne. Potrebne su i sposobnosti. Njemačke reakcije su bile uglavnom u znaku odobravanja. Ostaje da se vidi hoće li se to pokazati i na djelu.
(Deutsche Welle)
Bonus video:
