Iza Beogradskog dramskog pozorišta, iza nekadašnjeg bioskopa „Avala”, skrajnutog i malog, jednog od onih bioskopa koji su mirisali na ustajali duvanski dim kao kafane, samo bez stolova i alkohola, u kojem smo 1982. moj drug Lale Pavić i ja gledali film „Variola vera” - prošao sam sinoć, oraspoložen od dobrog dana i otežao od sete za nekim prošlim dobrim danima, jer čovek uvek hoće ’leba preko pogače, takvo mu je duševno žito, a i kvasac telesni, pa u prošlosti traži bolje od sadašnjosti, čak i kad mu sadašnjost valja.
Tu, u tom pomalo nastranom kutku beogradskog kinematografskog sveta s početka osamdesetih, kad smo s mangupskim ushićenjem pulsirali u ritmu restrikcijâ struje, zagledali registracije na automobilima i pratili da li se zaista poštuje par-nepar, a onda se sakrivali u ulaze i gađali prolaznice (pa i prolaznike, kad ne izgledaju previše opasno), leti grudvama čičaka, zimi grudvama snega - Lale i ja zajedno smo se usrali kad se u podrumu bolnice u Zvečanskoj pojavio Pera Ložač, u jednoj od najuspelijih, a naoko potpuno spontanih scena zbog kojih Goran Marković zaslužuje da ostane upamćen kao jedan od najvećih filmskih reditelja koje je ovo podneblje dalo.
Sinoć sam se u toj ulici iza bioskopa „Avala” setio jednog, u stvari, običnog - a po svemu neobičnog susreta, kad sam kod dobrih ljudi bio kod kuće.
I zastao sam ispred te kuće i gledao je. U njoj sam bio u ranu zimu 1999/2000, a i tad je izgledala stara i romantična. Zapuštena, istina, ali romantična. Sad izgleda veoma, veoma staro; i romantika je izvetrila iz oskvrnute fasade i... čekajte... smeđih prozorskih letvica. Zašto rekoh: čekajte. Ne zbog smeđe boje koja je nekad bila bela, nego zbog toga što ne mogu da se setim kako se zove ono što uokviruje prozorsko okno, što drži staklo. Ne možete reći: smeđi prozori. To odmah asocira na smeđa okna, na počađavela stakla. No, dobro, nema veze.
U toj kući, s visokim prizemljem i spratom, stanovao je u to vreme naš poznati satiričar. Bio je već u godinama. Ja sam imao 31, on možda oko 60.
Tad sam tek bio došao u Politiku Ekspres. I to novu. To je bilo, a i danas je važno naglasiti, u zemlji u kojoj podela znači sve, u kojoj je podela reper, orijentir u vremenu i prostoru. Reći da si, generalno, radio u Politici Ekspres znači jedno, a reći da si u Politiku Ekspres došao „posle 5. oktobra” nešto sasvim drugo - u ovom drugom slučaju, je li, još će ti rafinirani Beograđani i progledati kroz prste.
Poveren mi je bio zadatak da napravim intervju sa satiričarom. Iz razloga koji mi ni tad nisu bili do kraja jasni, a sad su mi jasni još manje, zakazali smo za 10 pre podne. Kod njega. Ja sam tad već stanovao u Šumicama. Stigao sam do njegovog stana na Crvenom krstu pešice, za 25 minuta.
U to vreme još sam imao tremu pred bilo kakav susret takvog tipa, pa sam ustao ranije da bih pred polazak na intervju popio jedno pivo. Više placebo nego što stvarno deluje - čisto da mi ne drhte glas ili prsti. Tad još nisam bio roditelj i nisam doručkovao. S pivom u stomaku stigao sam na naznačenu adresu, popeo se na sprat i pozvonio.
Satiričar je bio divan čovek, dobrodušan, ranjiv, predusretljiv i topao. Pravi domaćin, a to znači: neće te ubiti zato što se u njegovom domu osećaš kao kod svoje kuće. Njegova žena, možda petnaestak godina mlađa, izgledala je kao one, da se osmanski izrazim, kaurske spahinice iz slovenskih narodnih bajki, pridošla iz predela do kojih osmanstvo nije uspelo da stigne - recimo iz Slovačke, tako negde. Imala je neko bajkovito, neuhvatljivo ime. Kad ju je satiričar predstavio, ja sam zinuo. To je sve što sam upamtio od njenog imena; to, da mi je ponestalo daha i da sam se zablenuo. Ona se samo blagorodno, domaćinski osmehivala, nežno dodirujući muža po nadlanici. „Ne brini, svi tako reaguju kad čuju kako se zove”, rekao mi je on skromno, kroz osmeh.
Razgovarali smo, otprilike, sat i četvrt. Nisu imali piva u kući, pa su me ponudili domaćim vinom. Nisam mogao da odbijem, što bih pa i odbijao. Popili smo po jednu čašu, visoku, podebelu čašu. Najmanje dva i po deci, možda i tri. Ja na prazan stomak, ne računajući ono pivo ranije.
Izašao sam osenčen stravičnim upitnikom: zašto izlazim? Mogao sam da ostanem kod tih dobrih ljudi, da legnem i prespavam ceo dan. Vino me betoniralo. Satiričar bi seo ispred televizora i zadremao i sâm, a spahinica iz slovenskih krajeva severnijih od Mohača - upamtio sam je u narodnoj nošnji, iako sigurno nije bila tako odevena - donela bi ćebe i ušuškala bi me, usnulog, u tom skromnom stanu s visokom tavanicom, u kući koja je i tad bila stara, ali stara i romantična, a sad je samo stara i, kako to obično biva, iz romantike je prešla u horor.
Ali ja sam morao da izađem na zubato svetlo decembarskog dana, unezveren zbog vina koje je jarosno naleglo na prazno blagoutrobije. Nisam mogao da se pomirim s tim stanjem u pola dvanaest pre podne. Opirao sam se nečemu što je bilo daleko od mučnine, neki autistični protest rasplamsao se u meni: piše mi se, da, piše mi se, odmah bih ja sve ovo napisao, ali ko će sad da ide u redakciju?
Tako nervozan, prešao sam preko Krsta, spustio se na Bulevar i seo u kafanu „Koviljača”, koje više, naravno, nema. I tamo popio pivo. Što bi muzičari rekli, napravio sam sonatu: A (pivo) - B (vino) - A (pivo).
Konobar u „Koviljači” povremeno bi me osmotrio s mešavinom podsmeha i začuđenosti; da razbijem nelagodu, izvadio sam svesku s beleškama i počeo da piskaram nešto, da precrtavam, da izvlačim neke trouglove, rombove. Onda sam odmah i napisao ceo intervju, tu, na licu mesta, sve s nadnaslovom, naslovom, podnaslovom i potpisom za sliku.
U redakciju sam došao tek oko jedan. Usput ništa nisam pojeo. Prepodnevni alkohol teži je od popodnevnog i večernjeg. Što reče Tropiko bend: „Ostala si mi u krvi k’o pijanstvo jutarnje.”
Dok sam ono iz sveske prekucavao na mašini, jedna koleginica prišla mi je iza leđa i, očigledno, gestikulirala onima što su me gledali u lice; okrenuo sam se načas i shvatio značenje njenog pogleda i gesta: uuu, ovaj se naroljao.
Intervju je osvanuo nedelju dana kasnije. Urednik ga je pustio čudno nekako, kao traku, na jedan stubac, vertikala.
Moj satiričar je bio zadovoljan, ali ne znam tačno koliko. Razgovarali smo telefonom, i po njegovom glasu osetio sam da nije baš oduševljen. Ja sam bio potišten. Naša priča, s Krsta, ispala je tanka.
Slovenska spahinica, kad su otvorili Ekspres, sigurno je gladila satiričara po ruci. I rekla mu, nekim jezikom koji se mora zaboraviti, kao i njeno neuhvatljivo ime: „Ništa, dragi, nije loše, lepo ti je izašlo ovo.”
Bonus video:
