Da li ste sigurni? To je dobro pitanje za sve građane u Crnoj Gori. Višeznačno, uopšte nije provokativno, a odgovara svakom trenutku i prilici. Da li ste sigurni da ste sigurni? Da li sumnjate u svoja uvjerenja, prije svega? Da li ste makar tu sigurni, u smislu ko ste, što ste, kuda idete i odakle dolazite? Koga sad za to boli briga, jer, kad odleti auto u vazduh, ako zakači neke nevine ljude, njihova vjeroispovijest i nacionalnost nije bitna. Ode život kako god okreneš.
Zato, svi vi, i ovi i oni, da li ste sigurni da ste sigurni, u smislu da li ste sigurni da ste bezbjedni?
Nekoliko dana pojavljivali su se fantastični naslovi vezano za ekploziju za eksplozijom u prijestonici. Narod se opravdano isparanoisao, pa i za zemljotres pomisli da je bomba pod auto. Kao da postoji čudovište iz jezera, eto tako se digla fama “što je puklo na Cetinje?”. Fantazma!
Navikli ljudi na konstantne eksplozije pa im ne pada na pamet zemljotres. Ali gle čuda, poslednja eksplozija nije se desila tamo, nije puklo na Cetinje, nego puklo ispred Lide. U Blok, u Titograd. Grunulo, planulo, sve polomljeno, mrtav jedan momak dok se drugome bore za život. Podgorica, jedan naizgled sasvim običan dan. Stanje redovno, jedanaest tona kokaina oduzeto na drugom kraju svijeta momcima iz Crne Gore. Nego, što ima novo? To su već viđene vijesti.
Pročitajte nekoliko puta spisak sa imenima momaka koji su stradali u kriminalnim obračunima poslednjih par godina. Vijesti su sačinile listu, užasnu i tačnu. Nije fake news, uglavnom mladi i svi mrtvi!
Naročitu pažnju obratite na imena onih koji su slučajno stradali u obračunima. Nevini ljudi. Ili su se našli na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme, ili je rikošet. Slučajno stradali. Slučajno! Možda su ličili na nekoga na koga ne treba da se liči danas. Svaki je kafić sporan, nijedna ulica nije sigurna. Tad se zapitajte da li ste sigurni da ste sigurni! Zapitajte se da li ste sigurni da vas nije sramota što je tako. I šta ste uradili vi da ne bude tako? Koga ste zaokruživali, kome ste klicali, što ste prećutali! Jer, svako je mogao po malo, makar po malo.
Bonus pitanje: da li ste sigurni prije koliko godina je nastala koalicija “Da živimo bolje”? Predznak se stalno mijenjao, a pisalo je “Hoćemo, želimo, tražimo, možemo”, naravno “Da živimo bolje!”. Od da živimo bolje stiglo se do “država je konstatno ugrožena”. Sad je na snazi “Da živimo gore” u smislu gore, nebu pod oblake, tamo gdje navodno idu pokojnici, gdje odlete automobili kad ih dignu u vazduh.
Bilo bi dobro da nam država obezbijedi “da živimo stabilno”, ovo “da živimo bolje” smo otpisali davno. Bio je to jedan od najvećih trikova, predivna advertising obmana.
Overpromising. Ali ne tražimo da budemo najbezbjednija država u regionu, već ako može da budemo stabilni, makar to nam obezbijedite. Da ne lete kola svaki dan u vazduh.
Bilo bi zaista lijepo to da uradite.
Briga ljude da li će kakav ministar ili načelnik dati ili ponuditi ostavku, sve su to obične šahovske rokade, bitno je samo da čovjek može kafu da popije, a da ga ne strefi metak ili da se parkira, a da ne dignu dotično auto u vazduh.
Ne traži narod mnogo, zar ne? Ili je to za našu stabilnu vlast ipak previše?
Bonus video:
