Svi izveštaji o elementarnim nepogodama, nesrećama, katastrofama uvek govore samo o broju mrtvih. Pomene se i broj povređenih, odnosno obolelih kao u slučaju pandemija. Broj preživelih se ne pominje. Još važnije - kako su živeli. A živeti u katastrofi ume da bude katastrofalno.
Donet je propis (zvaničan? kog državnog organa? da li organa koji je uopšte merodavan? čime obrazložen propis? da li uopšte obrazložen?) da ljudi stariji od 65 godina - kojima je već, iznebuha i diskriminatorno, pod pretnjom izuzetno velike novčane kazne zabranjeno svako pojavljivanje na ulici - nedeljom smeju da odu u neku specijalno i samo za njih otvorenu prodavnicu. Ali, ali - između 4 i 7 sati ujutro! Između 4 i 7 ujutro.
Verovatno nećemo saznati, kao ni za toliko drugih stvari, ko je i na osnovu kojih podataka, istraživanja, anketa, promišljanja i vaganja zaključio da je ovo ispravna ili barem opravdana ideja. Da li je do nje došao tim ljudi i ako jeste - kakve stručne kvalifikacije ti ljudi imaju? Jesu li psiholozi, socijalni radnici, lekari, sociolozi, pravnici, gerontolozi…? Ili su to neki ljudi koji su sedeli i razmenjivali porodične anegdote („moji matorci rano ustaju“) pa zaključili da su svi koji pređu šezdesetpetu voljni da pre svitanja pohrle u radnju?
Ili su to, još gore, neki ljudi koji su za primer uzeli predsednika države pa, zanemarivši da on kao pedesetogodišnjak ne spada u istu starosnu a bogami ni imovinsku kategoriju, zaključili da ako on priča da ustaje pre cika zore onda je i svo stanovništvo obavezno da u to doba bude dostupno i orno.
Ili je stvar još i gora pa ovakvu odluku nije doneo ni tim nekompetentnih ljudi nego samo jedan, takođe nekompetentan, čovek?
Bilo kako bilo, htela sam da kažem da je, što bi rekli u reklamama, naučno dokazano da postoje ljudi-ševe i ljudi-sove. Prvima je organizam prirodno naštelovan da se rano bude, drugima da kasno ležu i kasno ustaju. Moji roditelji su spadali u ovu drugu kategoriju. Za posao su se budili jedino uz zvonjavu starinske, što bi se danas reklo analogne, zvekerice čiju su buku pojačavali tako što su je držali u plehanom tanjiru punom escajga. Ta tehnika je bila toliko uspešna da je budila i babinu sestru koja je živela u dvorištu pored, ali ne i babu koja je spavala u sobi pored (jer - genetika).
I ni decenije prisilnog buđenja nisu učinile da im pod starost rano ustajanje postane navika. Majka je čak, kada se zasluženo penzionisala prigodnih pet godina pre oca, imala običaj da, svaki put kada bi je njegov budilnik probudio, poljubi svoje rešenje o penziji i zadovoljno nastavi da spava.
Naravno, moji roditelji sada ne bi bili u situaciji da im „država“ propiše ovakav, po njih surov, režim kupovine. Ali, to što bi oni imali nekog da umesto njih nabavlja namirnice ne umanjuje moj gnev. Koliko duše treba da nemate pa da smislite takvu segregaciju? Koliko srca treba da nemate pa da ljude, makar i imali običaj da rano ustaju, dovedete u tako ponižavajući položaj? Koliko pakosna priroda morate da budete da samo i pomislite a kamoli propišete ovako mučku i mučnu odredbu? Od četiri do sedam ujutro! Ej, od 4 do 7.
Bonus video:
