Ne fali nama maski. Fali nam ljubavi. Ah, ah, zazvučaće riječ ljubav tako potrošeno i izlizano, kao relikt iz prošlog vijeka, ali da, fali nam ljubavi, svake vrste.
Ne fali nam zaštitnih odijela koliko nam fali empatije. Jeste malo rogobatna riječ, ali zapravo znači mnogo. Tačno što nam treba; empatija je saosjećanje, naša sposobnost da razumijemo druge. Nije empatija kad se ljubiom tri puta i šaketamo po ramenu, već kad se stvarno razumijemo. Empatija zvuči tako passé, zar ne?
Fali nam znanja, ne fali nam informacija. Nikad više nabrijanih ljudi svakojakim informacijama, nikad više portala koji otkrivaju svakojake istine, a da ljudi pri tom ne znaju gdje udaraju i što će od sebe.
Fali nam smirenosti. Pogledajte samo naše semafore. Zeleno nije ni u najavi, svi već pizde, legnu na sirenu krvnički. Ali niko istinski ne žuri. Niko ne juri na drugi kraj grada da potpiše milionski ugovor, nikome neće sve što je stvorio otići pod hipoteku zbog tog semafora. Napet je narod, kolektivno, bez alibija je napet.
Prenapet.
Fali nam dubine. To je ono kad je svakoga briga što će Šofro da istrtlja nakon dnevnika. To je ono kad je svakoga briga što te sulude priloge emituje državna televizija. Ali, odložite Šofra na stranu i “oprostimo mu svi, jer ne zna što mu čine”.
Ne fali nama kretanja, fali nam slobode. Osnovne slobode, one kad se čovjek zaista osjeća slobodno. Toliko je jednostavno, a mi tu slobodu dugo nismo ni okusili.
Ne fali nam hrane, fali nam ishrane. Otvorio se u centru Podgorice restoran čiji se “meni” fokusira na morskim plodovima. Iako tamo često svraća sva naša elita, morali su da ubace dodatni “kontinentalni meni” sa mesištem, stekovima i popecima.
Jer, narod to voli, more ne prolazi. Toliko o mediteranskom glavnom gradu primorske države.
Fali nam da u najgledanijim emisijama čujemo pametne ljude koji znaju što pričaju. Fali nam da gledamo ljude koji ipak ne žele da nam se svide pa da ih mi glasamo. Nažalost, moralo je gadno vrijeme virusa da dođe da čujemo i nekog normalnog, da se i ljekari čuju, a da to nije neko iz vlasti ili opozicije ko će predano da nam ispira mozak i puni ga mržnjom. U zdrav mozak. Ono. Znate. Fali nam zdravog humora, ne fali nam seljačkih fora koje vrijeđaju manjine, vrijeđaju lokalno, vrijeđaju sve.
Fali nam dobronamjernih ljudi, ne fali nam zluradih.
Fali nam mudrih, jer prepametnih imamo za izvoz.
“Ništa mu ne fali” obično ljudi kažu za nekoga kome ipak nešto fali ali mu svi gledaju kroz prste. Obično jer radi posao, pa ga neka. Sami sebi treba da pa progledamo kroz prste ovih dana, pa da krenemo bolje iz početka, svom snagom, kad se sve ovo završi. Valjda nas je sve “ovo” dovoljno restartovalo da sagledamo život iz drugog ugla, da konačno odvojimo bitno od nebitnog, laž od istine i da počnemo konačno da živimo.
Bonus video:
