Koliko ste puta pročitali ili čuli, čak i od respektabilnih istoričara, političara ili novinara, priču o brzoj i temeljnoj denacifikaciji Nemačke posle II svetskog rata? Realnost je bitno drugačija: denacifikacija Nemačke nije bila brza a još manje efikasna. Ona je počela tek 20 godina posle završetka rata, kada je stasala nova generacija Nemaca koja se pobunila protiv svojih roditelja, odnosno, “Taetergeneration” (generacija dželata) a dobila je zalet tek u poslednjih desetak godina prošlog veka, kada je generacija nacista počela da izumire. Zato je klečanje na kolenima nemačkog kancelara Vilija Branta u getu u Varšavi, čiju ćemo 50. godišnjicu obeležiti sledećeg decembra, i danas, po antonomaziji, gest velikih državnika. Anketa koju je naručio Špigel, neposredno posle Brantovog gesta, je pokazala da je čak 48 odsto Nemaca doživelo potez kancelara kao pretaran i nepotreban.
Posle Nirnberških procesa, na kojim je, da ne bude zabune, osuđeno tek 140 nacista, svi ostali su reintegrisani u društvo, uključujući i najviše i najprestižnije položaje, od administracije i prasvosuđa do univerziteta. Nacisti nisu samo mirno živeli u južnoameričkim držvama, Frankovoj Španiji i Salazarovom Portugalu, nego su bili regrutovani od strane SAD u Hladnom ratu i u trci naoružavanja. Operacija “Paperclip”(Spajalica) je najpoznatija i ona je omogućila da 1.600 nacista naučnika izbegnu ruku pravde i da mirno i bogato žive u SAD. Gotovo niko od njih se nikada nije pokajao ili iskazao pijetet prema žrtvama režima kome su pripadali.
U posleratnoj Nemačkoj, nacistička prošlost je stavljena pod tepih. Kao što u Parizu supruzi i supruge i dan danas ne pričaju gde su od 17 do 19 časova, tako su Nemačkoj gotovo svi ćutali gde su bili od 1933. do 1945. Jednostavno, svi su se pravili “ludi”: ništa nisu znali, nisu videli ili su morali po naređenju. Amerikanci su po zavšetku Nirnberških procesa, stavili pod ključ kompletnu dokumentaciju koja je bila u njihovim rukama i očistili su biografije nacista koji su im dobrodošli u borbi sa novim rivalom na istoku, SSSR-om.
Samo su malobrojni tužioci, istoričari, intelektualci govorili javno i otvoreno o zločinima nacista do 60-ih godina prošlog veka u Nemačkoj. Sve do Frankfurtskog procesa, počeo je krajem 1963, veoma mali broj mladih Nemaca je znao za Aušvic i genocid nad Jevrejima. Nemački sudovi su počeli da sude nacistima posle dve decenije od završetka rata, ali ne zato što je društvo bilo spremno na suočavanje sa prošlošću - naprotiv, blizu 60 odsto Nemaca se protivilo vođenju sudskih postupaka protiv nacista - već zato što su imali Frica Bauera, ljudsku gromadu. Bauer je bio državni tužilac u landeru Hesen i bio je jedan od retkih nemačkih Jevreja koji su preživeli genocid. Bauer je znao da živi u zemlji “nojeva” i “pacova”: jedni nisu želeli da ih bilo ko podseća šta su radili a drugi su aktivno sabotirali sve istrage, pokrivali naciste i u krajnjoj nuždi omogućavali im da pobegnu u nacističke rajeve na Iberijskom poluostrvu i Južnoj Americi. Bauer je izabrao golobrade tužioce Joakima Kiglera e Georga Fridriha Fogela da vode istragu jer nije mogao da se uzda u kolege koji su prethodno radili za nacistički režim ili su školovani u njemu, zbog čega je informacije o Adolfu Ajhmanu, par godina ranije prosledio Mosadu. Tim tužilaca nije imao gotovo nikakvu finansijsku podršku od države i “landera”, klipove u točkove su im podmetale kako njihove kolege u tužilaštvu tako i policija: opstrukcija je išla toliko daleko da su uništavali dokaze i omogućavali nacistima, koji su bili na listi osumnjičenih, da pobegnu.
Moderna, liberalna, antinacistička Nemačka se rađa tek posle Frankfurtskog procesa - ’68. u Saveznoj republici je pobuna protiv “Taetergeneration”, pobuna protiv bivših nacista na vlasti: tadašnji kancelar Kurt Georg Kizinger nije bio obični vojnik Vermahta, već nacista prvog reda koji se učlanio u Hitlerovu stranku u februaru 1933, odmah po dolasku Firera na vlast. Teroristi iz Frakcije crvene armije nisu ubili Hansa Martina Šlejera zato što je bio predsednik nemačkih industrijalaca već zato što je bio okoreli nacista koji je iz Hitlerjugenda dirketno ušao među SS-ovce u leto 1933, čim je postao punoletan, a isticao se potkazivanjem svojih drugova što nisu dovoljno surovi prema Jevrejima i antisemitizmom.
Beate Klarsfeld, najpoznatija aktivistkinja u otkrivanju nacista, zajedno sa svojim mužem Seržom i Simonom Vizentalom, je dobijala otkaze i bila je hapšena jer je govorila istinu o kancelaru Kizingeru. Danas zvuči neverovatno, ali 1968. je nacista Kizinger bio kancelar Nemačke, a Beate je osuđena na godinu dana zatvora što je otkrila ko je bio Kizinger. Posleratna Nemačka je štitila i takvog zlikovca kakav je bio Kurt Liška koji se već istakao u Kristalnoj noći, a potom je, kao šef Gestapoa u Parizu, poslao u smrt 76.000 francuskih Jevreja. Suđeno mu je tek 1979. i pored toga što je Francuska 30 godina tražila izručenje: osuđen je na samo 10 godina zatvora, a odležao je samo 5.
Atmosferu u Nemačkoj posle II svetskog rata verodostojno predstavlja i zajedljiva opaska dugogodišnjeg lidera bavarskih socijalhrišćana Franca Jozefa Štrausa na račun Vilija Branta: “Mi znamo gde smo bili tokom 12 godina (u vreme nacizma), ali ne znamo šta ste vi radili”. Ironija sudbine je da je Štraus bio oficir Vermahta, dok se Brant borio od prvog dana protiv nacističke vlasti u Berlinu, učestvovao je i u Španskom građanskom ratu, a nacistički režim mu je oduzeo nemačko državljanstvo 1938. U Norveškoj je postao Vili Brant (pravo Brantovo ime je Herbert Ernst Karl Fram) i uspeo je da pobegne iz zarobljeništva u Švedsku, kada su nacisti, uz pomoć kvislinga, zauzeli i Norvešku. U posleratnoj Nemačkoj Hitlerov oficir je provocirao antinacistu, partizana i španskog borca s pitanjem: gde je bio tokom 12 godina?!
Čin Vilija Branta u varšavskom getu je veličanstven jer nije bio predviđen, trebalo je samo da položi venac i odstoji par trenutaka u čast sećanja na herojski ustanak Jevreja u Varšavi. Danas se Nemačka ponosi Brantom i njegovim potezom, ali tog decembra, pre pola veka, nemačkog kancelara su dočekale žestoke kritike u domovini. Optužili su ga da je prodao i izdao Nemačku, da je ponizio sve Nemce koji su bili primorani da napuste Poljsku i druge istočnoevropske zemlje posle rata. Ko zna šta bi mu još sve rekli da su tada postojale društvene mreže.
Drugi socijaldemokratski kancelar, Helmut Šmit, je sve do 1984. krio da mu je deda bio Jevrejin. Trebalo mu je gotovo 40 godina od poraza nacista da otkrije istinu o svom poreklu iako je bio vatreni antinacista, socijaldemokrata i branio je Branta svim snagama i pre i posle klečanja pred spomenikom žrtvama nemačkih nacista.
Nema sumnje da su Fric Bauer i Vili Brant, državni tužilac i kancelar, otvorili put ka iskrenoj denacifikaciji Nemačke, odnosno stvaranju uslova da nove generacije Nemaca urade ono što njihovi očevi i dedovi nisu uspeli. Posle njihovih dela su počele da se pišu knjige, studentske teze, doktorati, prave dokumentarni i igrani filmovi i zločini nacista ulaze u školske programe. Nacizam je tek od 80-ih prestao da bude tabu tema za većinu Nemaca i zato kancelarka Angela Merkel i predsednik Frank Valter Štajnmajer danas mogu glasno i u ime velike većine građana Nemačke da priznaju da su Nemci bili odgovorni za zločine i patnju u II svetskom ratu i da se zbog toga duboke stide.
A mi, mi smo kao Turci. Ne zato što smo bili pod Osmanlijama četiri veka. Hrvati su bili pod Germanima i Mađarima hiljadu godina, pa nisu kao Nemci nego su i oni, kao i mi, Turci.
Bonus video:
