Prošlog ponedeljka (tekst objavljen 30. Maja - prim. red), crni muškarac iz Mineapolisa po imenu George Floyd izgubio je život od ljudi koji su položili zakletvu da će ga štititi i braniti. Dok je molio za život, jedan od policajaca držao ga je prikovanog za zemlju pritiskajući mu vrat kolenom, sve dok Floyd nije izdahnuo. Svi smo videli taj snimak, čuli pozive upomoć, molbu za milost. Njegova smrt prizvala je u sećanje ne tako davna ubistva mnogih nenaoružanih crnih muškaraca. Kao i u drugim sličnim slučajevima, na upućene pozive svi su se oglušili, kako policajac koji ga je ubio, tako i trojica njegovih kolega koji su stajali po strani i posmatrali ubistvo. Floydova smrt je samo poslednja u nizu u dugoj istoriji linčovanja crnih ljudi u Americi.
Ubrzo je grad goreo od gneva snagom koja je ravna težini prizora Floydove smrti. Nedugo zatim, policajci su pred kamerama odvukli novinara CNN-a koji je izveštavao o događajima u Mineapolisu, a u petak ujutro predsednik se oglasio tvitom i zapretio da će poslati vojsku da puca na demonstrante. Eto istine o trenutku u kom se nalazimo: ova zemlja je potpuno iscrpljena i tetura se ka (mogućem) kolapsu.
Bes koji smo videli u Mineapolisu nije posledica samo policijskog nasilja. Šira pozadina ovih protesta je nasilje države koje se manifestuje, između ostalog, kao potpuno zanemarivanje nedaća crnih Amerikanaca. Dok su mediji izveštavali da pandemija disproporcionalno snažno pogađa crne zajednice, države su najavljivale planove za otvaranje i pokretanje ekonomije, zahtevajući tako od crnih zajednica do podnesu dodatnu žrtvu. Malobrojni su obratili pažnju na strukturne nejednakosti u našem zdravstvenom sistemu i načinima na koje one doprinose pogubnijim ishodima za crnu populaciju. To nije posledica samo ograničenog pristupa zdravstvenoj zaštiti, već i načina na koji rasne predrasude utiču na rad lekara sa pripadnicima crne zajednice. Eksplicitno ili implicitno, propust da se taj problem kritički ispita, uz dužnu pažnju i brigu, u skladu je sa običajem naše zemlje da crne ljude redovno podseća da njihovi životi ipak manje vrede.
Takav utisak je pojačan i sećanjem na nedavne proteste naoružanih belih demonstranata koji su se usprotivili uputstvu vlasti da ostanu kod kuće. Kršeći preporuke utemeljene na iskustvu najboljih praksi zdravstvene zaštite, beli demonstranti su terorisali lokalne zajednice, uspešno zatvorili najmanje jedan kapitol i upućivali pretnje državnim službenicima. Njihova bezobzirna demonstracija ličnog suvereniteta nije izazvala mnogo kritičkih reakcija, a predsednik ih je čak i podržao. Na primer, posle protesta u Mičigenu, tvitovao je: „Dobri su to ljudi, dobri, ali veoma besni. Oni samo žele da dobiju natrag svoj život i ostanu bezbedni!“
Nasuprot tome, reagujući na proteste u Mineapolisu, upotrebio je reči segregacioniste Georgea Wallacea i ovako prokomentarisao najavljeno angažovanje vojske: „Kada oni počnu da pljačkaju, mi počinjemo da pucamo“. Ukazivanje na pljačku uvek se koristi kao opravdanje za zlo koje se nanosi crnim ljudima, kao i za prikrivanje inicijalnog događaja koji je pokrenuo proteste. Fokusiranjem na element nasilja u protestima potiskuje se kritika terora koji beli Amerikanci svakodnevno sprovode nad crnim telima, obično reagujući na imaginarne pretnje: „Nije poslušao naređenje“, „Osećao sam se ugroženo“ i tako dalje. Time se zanemaruje sama logika protesta kao pokušaja opravdanog remećenja redovnog stanja da bi se ukazalo na nepravdu, logika koja je usmerena upravo na stvaranje neizvesnosti. Neizvesnost koju protesti nose - kako u miroljubivim manifestacijama, tako i u haotičnim i razornim oblicima - sama je suština njihovog transformativnog potencijala.
Poslednjih sedmica bili smo suočeni sa nizom užasnih vesti: sa brutalnošću policije, pandemijom, naoružanim braniteljima ličnog suvereniteta i predsednikom koji manipuliše najmračnijim elementima ljudske prirode i kulture Sjedinjenih Država. Sve to ukazuje na nesposobnost socijalne i političke kulture ove zemlje da proizvede zajedničko dobro, i zato nam se čini da je kraj možda blizu. Istina je da resursi naše političke i socijalne kulture - ono što nazivamo demokratijom - mogu biti iscrpljeni, ili bar mogu tako izgledati. U takvim trenucima događaji upućuju na nešto novo što se javlja na horizontu. Privid reda i mira je nestao. Demonstranti odbijaju status kvo - lakoću s kojom policajci oduzimaju crne živote - ali nije jasno šta bi otuda moglo proisteći. Demonstranti to ne znaju i to ne zna predsednik (iako se pretvara da ima kontrolu nad događajima).
Prostor koji se otvara pred nama - u procesu koji u ovoj zemlji upravo počinje - krajnje je nestabilan. Možda će se iz njega izroditi nešto bolje od ovoga što imamo, nešto poželjnije i pravičnije. Videli smo zrak nade u solidarnosti koju je proizveo pokret Black Lives Matter i uverili se u efikasnost lobiranja kod lokalnih zakonodavaca. Ali taj slobodni prostor takođe bi mogao ispuniti autoritarizam - naš predsednik već peva tu pesmu. To je pesma sirena koja snaži nasilne neonaciste i milicije sa vizijama koje savršeno odgovaraju predsednikovoj rešenosti da Sjedinjene Države učini domenom belih muškaraca.
Opasnost je u tome što ne znamo da li je do ovih previranja došlo zato što Sjedinjene Države žele nešto novo i bolje ili zato što žele da sačuvaju ono što je već bilo. Naravno da treba da budemo zabrinuti i da se plašimo, ali ne demonstranata. Treba da strahujemo od mogućnosti da ova zemlja neće imati hrabrosti da zamisli sebe na nov način, da joj neće poći za rukom da značenje slobode odvoji od oduzimanja crnih života. Ima ironije u tome što bi oduzimanje crnih života moglo oboriti na kolena zemlju koja je na oduzimanju crnih života izgrađena. (Boston Review; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)
Bonus video:
