Za osam godina vladavine Aleksandar Vučić je politički život Srbije uspio da vrati osam decenija unazad. Sve podsjeća na 1945. kada je Broz u razrušenom Beogradu otjerao opoziciju u bojkot, popisao “narodne neprijatelje” i formirao jednopartijsku skupštinu.
Posle su došli prinudni otkup, otimanje imovine i “topli zec” na Golom otoku. U jednopartijskoj, komunističkoj skupštini niko se nije usudio da kritikuje takve postupke. Oni koji su govorili na lokalnim zborovima ili po kafanama odvođeni su u mrak i kundačeni do besvjesti.
Od prvog dana vladavine Vučić i njegovi naprednjaci melju opoziciju, dijele je, satanizuju, svađaju… I progone. Takvim ponašanjem uspjeli su da je istjeraju iz parlamenta i sve dok se opozicija tamo ne vrati Srbija neće biti normalna država. Mogu Vučić i njegovi tasovci da slave koliko hoće to je samo proslava naše nesreće.
Naprednjacima se mora priznati talenat da rasture sve čega se dohvate. Rasturili su nesrećnu demokratsku opoziciju, ali su razvalili i svoje. Nema više radikala, nema čedista, nema „monarhista“, ni čankolizaca, ni udruženih, ni slobodnih, ni metlaša, nema nikoga. Nekako se provukao Šapić, ali ko još misli da je Šapić opozicija.
Nestali su svi oni koje je Vučić namamio oborenim cenzusom, pozajmljenim potpisima, besplatnim bilbordima, „otvorenim“ televizijama… Jer njemu ne trebaju ni veći desničari, ni veći rusofili, ni veće demokrate, ni evropejci od njega.
Zamislite parlament u kome sjede naprednjaci i njihova predgrupa socijalisti. Neka mi oproste šapićevci i poslanici manjina, ali oni se tu neće ništa pitati. Zamislite kako im curi voda na usta kad znaju da će državni budžet trošiti bez ikakve kontrole. I do sada su arčili, ali mogao se čuti neki glas razuma. Srbija je jučerašnjim izborima uvedena tamo gdje je Vučić godinama satjeruje, u neograničenu vladavinu jednog čovjeka. Neki će to zvati tamni vilajet, neki diktatura ili autoritarni režim, za pojedine će to biti predpartijsko društvo… i svi će biti u pravu. Jer ovo u čemu smo se našli ima mnogo pojavnih oblika. Naša sudbina je u rukama ljudi koji nemaju kočnice, samo je pitanje kojom liticom jure i ko im je na putu. Neću da se vraćam u devedesete i bombardovanje, inflaciju, likvidacije, ali i u tome su naprednjaci i socijalisti učestvovali.
Naši životi će biti u rukama ljudi koji su rušili u Savamali, palili kuće novinarima, pljačkali Krušik, zidali na Pančićevom vrhu… Oni naravno ne sjede u Skupštini, ali tamo će sjedjeti Lav Pajkić, a on nije u mogućnosti da se suprotstavi ludilu.
Kako je moguće da smo se kao narod našli u ovakvoj situaciji i da pri tom bar trećina nas slavi jučerašnji dan. Kao da smo postali kakva svjetska sila. Pa lako, jer smo siromašni, pokvareni i politički nepismeni. Siromašni - ne treba objašnjavati, pokvareni - jer gledamo samo svoju sitnu korist, politički nepismeni - prespavamo od izbora do izbora.
Da bismo se osvjestili potrebna su samo dva uslova - slobodni mediji i nezavisno tužilaštvo, ali toga u 1945. nema.
Bonus video:
