Zašto je Hrvatska dobila vladu tri sedmice posle izbora, a Srbiji će biti potrebno gotovo tri meseca - pitanje je koje se često čuje ovih dana. Jer, kaže se dalje, i HDZ i SNS su ostvarili ubedljive pobede pa nema razloga da se u Beogradu ne desi isto što i u Zagrebu. Formalno gledano to je, naravno, tačno, ali su zapravo položaji dva lidera bitno drugačiji. To jest, iako izgleda da je njegova moć znatno veća od Plenkovićeve, Vučićev položaj je znatno komplikovaniji i u tom smislu teži.
Ključna vododelnica je odnos prema načelu odgovornosti. Andrej Plenković je poštujući princip odgovornosti upravljao i strankom i državom da bi pobedom na državnom nivou uspostavio svoj (reklo bi se u ovom času) neprikosnoveni lični i politički autoritet.
Aleksandar Vučić je išao suprotnim putem. Da bi ojačao svoju moć nije se pridržavao principa odgovornosti čime je slabio institucije države da bi onda, uprkos ubedljivoj pobedi na izborima, urušio sopstveni legitimitet i umanjio svoju moć.
Tokom poslednje četiri godine Plenković je ostao bez četiri petine svoje vlade; čak 16 ministara smenjeno je ili dalo ostavke. Time je otvorio mnogo frontova i stvorio sebi mnogo neprijatelja u partiji od kojih su neki, po procenama posmatrača, bili čak jači od njega. Pojedini su uoči izbora napustili stranku i prešli u drugi tabor. Izgledalo je, dakle, da je Plenković oslabio kako svoj položaj u partiji, tako i položaj svoje partije na političkoj sceni. Međutim, izbori su pokazali da je kod birača time probudio poverenje. Videli su da oni koji greše odgovaraju za svoje postupke i Plenkoviću su dali svoj glas. I, s obzirom da je s jedne strane očistio partiju, a sa druge nije imao nikakvih repova ni (nepolitičkih) obaveza prema bilo kome, mogao je da relativno brzo i lako formira novu vladu.
Vučićeva politika, pak, bila je - „ne dam“. Ne dam Gašića, ne dam Lončara, Babića, Malog… Kakvu god da je nepodopštinu bilo ko od naprednjaka napravio, koliko god da se ogrešio o zakon, Vučić nije dozvoljavao da oni za to snose bilo kakvu odgovornost. A i u onom jednom jedinom, Gašićevom slučaju, ovaj je ubrzo nagrađen još značajnijom funkcijom.
S jedne strane, Vučić se očigledno bojao da bi smenjivanjem svojih ljudi oslabio svoj „imidž“ u javnosti, a sa druge, želeo je da tom uslugom, pošto ih ima u šaci, nad njima stekne još bolju kontrolu i zadobije njihovu takoreći apsolutnu poslušnost.
Tako je oko sebe stvorio gomilu beskrupuloznih grabljivaca, pravo vučje leglo sačinjeno od raznih vučića, vučevića, vučelića, vučićevića…, poniznih prema gore, osionih prema dole.
Najnoviji slučaj iz Sokobanje to najbolje ilustruje. Tu, ako neko slučajno ne zna, direktor Doma zdravlja Slaviša Antonijević medicinsku sestru Slađanu Savić naziva „džukelom“ i preti da će je „izbrisati kao gumicom“. A kad je priča dospela u javnost, lokalni čelnici SNS-a su se branili tvrdnjom da je to „napad na predsednika Vučića“. Podaništvo bez premca, reći će neko. Da, ali istovremeno i malo lukavstvo pošto su sokobanjski esenesovci u stvari rekli istinu. Jer, da nema Vučića takvog kakav jeste ne bi ni oni bili takvi kakvi jesu niti tu gde jesu.
Sokobanja i Antonijević, razume se, poput raznih jutki, simonovića, labana, milovanovića, samo su baza piramide. Na vrhu, tj. pri vrhu - zna se ko je na vrhu - nalaze se familije stefanovića, petrovića, brnabića, kisića…, čiji su akcionarski udeli u tom društvu koje čerupa i rastrže Srbiju mnogo veći. A iza, tj. ispod, tih „sofisticiranih“ predatora stoje stotine pa i hiljade mladih vučica i vukova, raznih glišića, jovanova, obradovićki, orlića… željnih plena.
I sad - sve to treba nahraniti. Zato Vučić mora da vodi računa da svako od njih bude koliko toliko zadovoljan, ali i da se niko od njih ne uznese i ne iskoči. Upravo da bi to sprečio prošli put je iz šešira izvadio Anu Brnabić. To se, sa njegovog stanovišta, pokazalo kao vrlo dobro rešenje. Ali pitanje je da li će i sada biti u stanju da ponovi isti recept.
Takođe, Vučić bi verovatno voleo da socijalisti budu u vladi. S jedne strane, tako bi podelio odgovornost za odluke u teškim vremenima koja dolaze, a sa druge bi zadovoljio Putina. Međutim, srednji i viši kadrovi SNS-a tome se oštro protive. Ne, naravno, iz nekih ideološko-političkih razloga, nego iz čisto komercijalnih. Jer SPS je držao dosta lukrativnih mesta, naročito u energetici, koja sad naprednjaci žele da im otmu.
Dakle, treba brojnim zahtevima ugoditi, mnogo interesa složiti i kocki presložiti da se čitava ta piramidalna konstrukcija ne bi srušila kao kula od karata.
A da se kula ljulja - ljulja se. Iako je uoči izbora Plenkovićeva pobeda bila više nego neizvesna, a Vučićeva više nego izvesna. I mada je Vučić pobedio mnogo ubedljivije od Plenkovića.
Bonus video:
