U vreme najžešćih sukoba između grčke i nemačke vlade u periodu krize evra, jedan od nemačkih zvaničnika pokušao je da me odvrati od insistiranja na otpisu dela grčkog duga govoreći da Nemačka možda jeste bogata zemlja, ali da su njeni stanovnici većinom siromašni. Govorio je istinu.
Nedavno objavljeno istraživanje pokazalo je da polovina nemačke populacije poseduje svega 1,5 odsto bogatstva zemlje, dok 0,1 procenat na vrhu poseduje oko 20 odsto. Takođe, nejednakost nastavlja da raste. Realni raspoloživi dohodak siromašnije polovine nemačkog stanovništva u poslednje dve godine opada, dok dohodak jednog procenta najbogatijih ubrzano raste, prateći cene nekretnina i deonica.
Opšte raspoloženje nemačke javnosti i rašireno protivljenje ideji fiskalne unije u evrozoni treba tumačiti pre svega u kontekstu visoke i rastuće nejednakosti u ovoj zemlji.
Nemački radnici koji sve teže sastavljaju kraj s krajem odbijaju da podrže ideju o preusmeravanju novca stanovnicima drugih zemalja, što je sasvim razumljivo. Činjenica da je Nemačka kao država sve bogatija ne znači im mnogo. Iz iskustva znaju da će novac koji će otići u Grčku i Italiju verovatno biti njihov, a ne novac 0,1 odsto najbogatijeg dela populacije - da ne pominjemo velike izglede da transferi završe u rukama grčkih oligarha ili privatnih nemačkih kompanija koje otkupljuju grčku imovinu po smešno niskim cenama.
I zato nedavno izglasani fond Evropske unije za ekonomski oporavak od pandemije vredan 750 milijardi evra, nazvan Next Generation EU, preti da dodatno produbi podele unutar Evrope, umesto da doprinese ujedinjenju kao što su se mnogi nadali. Zanemarićemo makroekonomsku irelevantnost ovog plana i pokušati da ga ovde ispitamo na nov način, iz perspektive tipičnog nemačkog radnika koji je na donjem delu lestvice imovinske distribucije.
Tipičan nemački radnik je ovih dana saznao da će se nemačka država zadužiti za dodatnih 100 milijardi evra koje će EU iskoristiti da pomogne strancima da se oporave od ekonomskih posledica pandemije. Objavljeno je da će „iz evropskog fonda za oporavak Italija dobiti 80 milijardi evra, Španija 78, a Grčka 23 milijarde“.
Šta će dobiti nemački radnici? Ništa, i manje od toga. Pošto se njihova država već nalazi u režimu fiskalne konsolidacije u nadi da će ostvariti bar minimalan budžetski suficit već 2021, radnici mogu očekivati samo zamrzavanje plata i još mera štednje koje pogađaju lokalne bolnice, škole, puteve i ostalu infrastrukturu.
Nemački radnici su solidarni sa Italijom i Španijom i saosećaju zbog žrtava koje su ove zemlje imale u pandemiji, ali ne žele zajedničko zaduživanje u korist zemalja juga Evrope. Solidarnost nemačkih radnika, prema kojima inače niko ne iskazuje solidarnost, ima određene granice, što je i razumljivo.
Međutim, čim je fond za oporavak odobren, mogle su se čuti najave da je to prvi korak ka uspostavljanju pune fiskalne unije. Zagovornici ovog plana očigledno nisu dobro procenili raspoloženje većine u Nemačkoj, što je greška koju Angela Merkel i njeni naslednici neće napraviti. Način na koji je plan za zajedničko zaduživanje upakovan u fond za ekonomski oporavak verovatno će biti fatalan za inicijative da se uspostavi stvarna fiskalna unija.
Nije teško razumeti zašto. Ravnomeran raspored tereta duga jeste potreban (mada ne i dovoljan) uslov za pretvaranje evrozone u zonu zajedničkog prosperiteta, što bi bilo u interesu i nemačkih radnika. Ali taj posao se mora propisno obaviti i uverljivo prezentovati. Razmotrimo fiskalnu uniju u obliku u kakvom postoji u Saveznoj Republici Nemačkoj i uporedimo je sa onim što je Evropski savet upravo napravio.
Kada se nemački kapitalizam iz bilo kojih razloga nađe u krizi, budžetski deficit savezne vlade se automatski uvećava, dok se pomoć iz budžeta najvećim delom upućuje delovima zemlje najviše pogođenima rastom nejednakosti i padom državnih prihoda. Lepota stvarne fiskalne unije je u tome što niko od nemačkih političara ne mora da donosi odluke o tome koliko koja pokrajina treba da dobije.
Zamislite haos koji bi nastao ako bi Bundestag ili forum predstavnika nemačkih pokrajina svaki put morao da raspravlja o iznosima koji će se iz bogatih delova zemlje, iz Bavarije, Severne Rajne-Vestfalije i Baden-Virtemberga, uputiti u siromašnije, u Tiringiju, Saksoniju-Anhalt i Meklenburg-Zapadnu Pomeraniju. I zamislite da pred sam transfer novca neki predstavnik Bavarije blokira pomoć za Tiringiju na tri meseca da bi revizori prvo pretresli njen budžet i račune. Nemačko jedinstvo bi se istopilo, a država bi bila paralisana.
To su fatalni mehanizmi koji produbljuju podele, a ugrađeni su u EU fond za oporavak. Kao što sam već pisao na drugom mestu, teško je oteti se utisku da je čitavu ovu stvar smislio neki lukavi evroskeptik.
U narednim godinama, kada se fond aktivira, nemačke elite će pretresati budžete i račune Španije i Grčke. To će sigurno pomoći da se gnev nemačkih radnika izazvan merama štednje (iste vrste kao bes italijanskih, grčkih i španski radnika) preusmeri na radnike u Italiji, Španiji i Grčkoj. A oni će, naravno, uzvratiti istom merom. To nije recept za ujedinjenje Evrope, već za dalje produbljivanje podela između ljudi koji u osnovi imaju iste interese.
Oni među nama koji zaista žele ujedinjenu Evropu prvo moraju pokazati solidarnost sa onim delom nemačke populacije koja poseduje svega 1,5 odsto bogatstva Nemačke. Pre nego što uopšte otvorimo temu evroobveznica, moramo se izboriti za to da se plate u Nemačkoj povećaju, da se kompanijama zabrani kupovina sopstvenih deonica i da se smanje menadžerski bonusi.
Onda našim nemačkim prijateljima moramo pokazati kako sadašnje EU politike proizvode nejednakost u Nemačkoj i uvećavaju bogatstvo 0,1 odsto najbogatijih, dok većinu guraju u siromaštvo. Konačno, moramo im objasniti šta stvarna fiskalna unija znači: to jeste prenos bogatstva, ali ne iz Nemačke u Grčku ili iz Holandije u Italiju, već iz Hamburga, Lombardije i Severne Atine u Tiringiju, Kalabriju i Trakiju.
(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)
Bonus video:
