Građani Crne Gore su uradili ono što je bilo do njih. Izašli su na izbore i jasno i glasno rekli da je došao kraj vlasti koja je 30 godina opstajala na podelama, kriminalu i korupciji. Ne dovodeći u pitanje ono što je dobro urađeno u prošlosti, odlučili su da budućnost svoje države grade na pomirenju i zajedništvu, na jačanju institucija, a ne pojedinca ma ko on bio, na demontiranju kriminalne hidre koja je izjedala Crnu Goru. U tome su im pomogli opozicioni lideri koji su svoje ambicije podredili ideji promene života, ali ne svojih, nego građana Crne Gore. Sada je na njima ogromna odgovornost da započeto i završe....
Bilo je zaista uživanje slušati poruke koje su slali profesor Zdravko Krivokapić, Aleksa Bečić, Dritan Abazović. Ogromno poštovanje je kod mene izazvao prof. Krivokapić koji je u izbornoj noći prekinuo uvredljivo skandiranje o Milu Đukanoviću, ali i svi političari, sveštenici SPC i građani koji su narednih dana branili džamije od napada pojedinaca za koje postoji velika verovatnoća da su to radili po nalogu raznih službi koje ne žele dobro Crnoj Gori. Svi zajedno, branili su se od nacionalnih, verskih i svih drugih podela, koje su u Crnoj Gori nametane od strane režima. Te podele, bile su osnovne poluge vladavine, isto kao u Srbiji. Branili su se zajedno, branili su jedni druge uz poruke koje će sigurno ostati kao citati, ali i sa rešenošću koja je vredna svakog poštovanja.
Srbija nema bližeg od Crne Gore. Ni Crna Gora bližeg od Srbije. Ali to nikada više ne sme da se svede na ličnu bliskost i razne poslovne, da ne kažem kriminalne kombinacije vođa dve države. Nikada više ne smeju ni Srbi ni Crnogorci da budu pioni na šahovskoj ploči koji se guraju u sukobe i tenzije kada nekom Đukanoviću ili nekom Vučiću to zatreba. Sramota me je bilo kada je ministar zdravlja moje zemlje javno rekao da u njegovom ministarstvu ne može da radi niko ko govori crnogorskim jezikom. Sramota me je bilo kada je ministar spoljnih poslova poručivao da ćemo sve Crnogorce vratiti u Crnu Goru. Sramota me je bilo kada je predsednik moje zemlje slao poruke podela i pokušavao da najgrađanskije proteste u Evropi iskoristi za svoje političke potrebe. U tim protestima su bili pravoslavni vernici, i Crnogorci i Srbi, ali i pripadnici muslimanske i katoličke veroispovesti.
Punog srca sam slušao mitropolita Amfilohija koji je sprečio da litije na bilo koji način postanu nasilni protesti, ali i kada je jasno rekao NE mešanju Beograda u događaje u Crnoj Gori. Podržao sam ga kada je rekao da se na litije ne nose zastave Srbije, jer je to bio protest za odbranu svih svetinja, protest koji je pokazao silovitu snagu građana koji više ne žele da trpe bezakonje, nepravde i korupciju a ne protest zbog položaja srpskog naroda u Crnoj Gori. Podržao sam ga dok su ga Vučićevi tabloidi nazivali izdajnikom na isti način kako sada nazivaju profesora Krivokapića. Stranka slobode i pravde (SSP), koju predvodim, osudila je te napade i mešanje srpskog režima u postizborni proces u Crnoj Gori.
Nadam se da vesti koji dolaze, a iz kojih provejava da Vučić, utičući na neke od političara pokušava da spreči formiranje demokratske ekspertske vlade - nisu tačne. Ipak, svakom dobronamernom čoveku je jasno da je Aleksandar Vučić započeo akciju usmerenu na opstanak režima Mila Đukanovića, u trenutku kada je shvatio da nova crnogorska vlast nije spremna da odluke o budućnosti Crne Gore donosi u dogovoru sa njim. Strah da će se pojaviti dokazi o raznim zajedničkim kriminalnim poslovima dva režima je ogroman. Zato je i pokušaj sprečavanja formiranja nove vlade toliko snažan. Ostaje mi da se nadam i da verujem da će opozicioni lideri, kao što napisah na početku, biti dostojni onih koji su im poverili svoj glas.
Zato, dragi prijatelji, veliki pobednici, ne gubite vreme. Napravite Vladu, pa da zajedno sa svima koji razumeju da su ratovi i podele ostali davno iza nas, krenemo da gradimo zajedničku budućnost na Zapadnom Balkanu. Pre više od godinu dana smo kao Stranka slobode i pravde (SSP), ali i cela srpska opozicja počeli da promovišemo ideju pomirenja među Albancima i Srbima, ali i svim drugim narodima Balkana. Fakultete u Beogradu, Podgorici, Prištini, Sarajevu, Zagrebu već godinama završavaju deca koja nisu bila ni rođena u vreme ratova. Pa možemo valjda i mi stariji da prestanemo da živimo u prošlosti, da prestanemo da se mrzimo i decu mržnji učimo. Da shvatimo da samo zajedno, sarađujući, a ne svađajući se, možemo da podignemo kvalitet života ljudi, da samo zajedno možemo u Evropu kojoj geografski pripadamo.
Na nama u Srbiji je ostalo da srušimo diktatorski režim koji nas deli i širi mržnju. Da srušimo režim koji je ogrezao u nezamislivom kriminalu i korupciji. Režim koji nas zadužuje milijarde evra, koji prodaje našu zemlju, rude, reke, koji maltretira svakoga ko drugačije misli ili pruža otpor... Na nama je da srušimo režim koji prodaje našu budućnost zarad produženja svoje sadašnjosti. Mi smo to već jednom uradili, kada smo srušili Slobodana Miloševića i uveren sam da ćemo to ponoviti. A onda, kada to uradimo, da svi zajedno pristupimo izgradnji slobodnog i prosperitetnog društva i države. Države, koja želi saradnju sa svima i koja će podsticati uključivanje političkih predstavnika Srba u institucije i vlade država u regionu, sa jasnim stavom o nužnosti njihovog samostalnog delovanja. Sigurni smo da oni najbolje znaju šta je njihov interes i kako da ga štite uz nedvosmisleno poštovanje suvereniteta država u kojima žive. Njima nije i ne sme biti potreban tutor iz Beograda.
I za kraj, lakša će nam borba biti kada znamo da je Crna Gora slobodna, kada imamo primer, a u slučaju Srbije podsećanje, da je pobeda nad diktaturom moguća. Bilo je vremena u istoriji kada je Srbija bila okupirana, kada je boreći se za svoju slobodu gledala u slobodnu, bratsku Crnu Goru. Ta vremena su ponovo došla.
Autor je predsjednik Stranke slobode i pravde (SSP)
Bonus video:
