Polazeći od teze italijanskog filozofa i pesnika Đovanija Pika dela Mirandole da je „čovek jedino stvorenje čiji život nije determinisan prirodom, već je određen njegovim slobodnim izborom“, dakle, čovek može od sebe da načini bilo šta - zver ili božansko biće, držimo da je onaj koji ima najveću moć (vladar) ujedno u najvećem iskušenju da pređe granice ljudskosti - da poleti ka bogu ili da se sunovrati ka zveri. Ako ovome pridodamo mnogobrojne primere iz istorije, koji nam potvrđuju da su ljudi uvek bili u nedoumici gde da stave vladara - među bogove (deifikacija) ili među zveri (homo bestia), i najzad, osvedočeni neprijatnim iskustvom sadašnjeg političkog života, smatramo da je sazrelo vreme da se postavi pitanje: da li su vladari ljudi, tačnije, da li čovek kad dođe na pozicije vlasti menja strukturu same ljudske prirode? - Jer tamo, kako kaže Tacit, gde čovek može da radi što mu je volja, gde nikom ne mora da polaže račune, i najbolji od svih ljudi promenio bi ćud. (Čudno je da se za najodgovornije i najmoćnije mesto u državi - mesto podesno za najuzvišenija ostvarenja, ali i za najcrnja nevaljalstva - ne traži ni znanje i ni zvanje, ni moral, ni intelekt; svako, pa i onaj vredan najvećeg prezrenja, može da se popne na tron i da vlada.)
Da budemo precizni: između državnika koji, vođen čovekoljubljem, ima za cilj opšte dobro, i politikanta koji, vođen samoljubljem, ima za cilj lično dobro - zjapi nepremostiva provalija. Shodno ovim ciljevima, državnik zagovara društvo slobodnih ljudi u kome neće biti poniženih i neukih, jer zna da samo slobodan čovek može da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću pripomogne unapređenju naroda; dok politikant propagira podaničko društvo - onom kome je jedini zanat da vlada, odgovara neuk, neslobodan narod, trovan stalnim podelama; jer kako kaže Monteskje „krajnja pokornost pretpostavlja neukost“. Sledstveno tome, politikant vlada s pomoću dva modi operandi; prvi je: oduzeti sve, kako bi se dalo nešto, i drugi: napravi narodu nevolju i onda će od nevolje svi lajati jedni na druge. I zaista, sa takvim načinom vladanja čovek dobrovoljno počinje da sve dublje gura glavu u jaram.
Državnik smatra da su pravični zakoni kao i njihova striktna primena, jedina brana samovolji i tiraniji moralno i mentalno nepouzdanog pojedinca na vlasti, i zato svoja htenja podređuje zakonu. Politikant pak, koji želi sve, zavidi na svemu, i žudi da se dočepa svega, drži da su tiranija i samovolja jedini način da ostvari svoje želje, i zato zakon podređuje svojim htenjima. S druge strane, državnik se trudi da zaštiti pojedinca od represivog državnog aparata, ali i društvo od bahatih pojedinaca... dok politikant radi obrnuto - koristi represivni državni aprat protiv pojedinaca koji mu nisu po volji, a pušta privilegovane, bahate pojedince da terorišu društvo.
Etika državnika, jednostavna je i može se svesti na onu drugu formulaciju Kantovog kategoričkog imperativa: “Postupaj tako da čovečanstvo u tvojoj ličnosti, i u ličnosti svakog drugog, uvek upotrebljavaš ujedno i kao cilj, a nikada samo kao sredstvo“; shodno toj maksimi, državnik univerzalne, opšteljudske vrednosti stavlja iznad lokalnih, često grubih i nazadnih, ali i iznad onih svetskih, pomodnih „vrednosti“, neretko izopačenih i pogubnih za društvo i razum; i upravo zbog toga, državnik nikad nije u sukobu sa suštinskim interesima naroda. No etika politikanta prilično je zbunjujuća; on kao da ne shvata razliku između dobra i zla, istine i laži, pravde i nepravde, poroka i vrline... ili tačnije: njemu je ta razlika nebitna (i kad poseduje učenost i znanje oni su kod njega iskvareni i prožeti zadahom nepoštenja); jer on će te pojmove koristiti po potrebi, pa će od laži, s bestidnom lakoćom prevrtljivca, napraviti neprikosnovenu istinu, očigledna nepravda (ukoliko doprinosi njegovom opstanku na vlasti) pretvoriće se u suštu pravednost, porok će volšebno postati najcenjenija vrlina, a nesmisao i nerazumnost, izvorište mudrosti -„etika“ koju mnogi pravdaju floskulom: ispred vladarevih vrata prestaju da važe deset božijih zapovesti kad su interesi države ugroženi. Svakako, oni uvek između ugroženosti države i ugroženosti vlasti stavljaju znak jednakosti.
Mentalno-emotivna neosetljivost politikanta na tuđe patnje, (sa fascinantnom mirnoćom gimnosofiste oni prelaze preko tuđih nevolja koje uglavnom sami izazivaju) i lukavstvo (domišljatost koja vodi nevaljalom cilju) - glavna su i najuboitija oružja njihovog zanata, a to je ipak malo da bi se politikanti sa sigurnošću mogli nazvati ljudima.
Nezgoda s ova dva antipoda - politikant i državnik - čiji je zajednički imenilac tron, jeste u tome što državnik (esencija onog najboljeg u nama) zasvetli jednom u sto godina, dok je politikant (esencija onog najgoreg u nama) stalno na sceni; što implicira da državnik dolazi na tron kad u društvu preovladaju najbolji, dok politikant dolazi na tron kad u društvu preovladaju najgori.
Ako ima nečeg dobrog u ovom zlu od politikanata, to je da su nam njihova brutalno ogolela nepočinstva, napokon srušila okove komformizma, i omogućila nam da progledamo; da nije njih, ne bismo nikad spoznali vrednost slobode, pravde i zakona; da nije njihovih nepočinstava ne bismo ni znali koliko zdrave energije leži u nama, energije koja će kad-tad morati da izrodi državnika... Priroda uvek radi celishodno i svrsishodno pa i kad stvara najveće štetočine.
Autor je dramski pisac
Bonus video:
