Nekada su nam se deca vraćala sa školovanja u Evropi s idejama kako da Evropu dovedu u naša brda i kotline. Danas, oni koji se vraćaju hteli bi da nas odvedu što dalje od Evrope.
U Srbiji, i u manjoj meri u Crnoj Gori, raste broj mladih ljudi koji imaju izrazito antievropske, antizapadne i antiliberalne stavove. Ništa neobično, moglo bi se reći. To je opšti trend u državama članicama EU i na Zapadu u celini. Međutim, postoji jedna koliko bitna toliko i zabrinjavajuća razlika. Dok su zagovornici i sledbenici tih pozicija u članicama EU ljudi sa skromnim ili oskudnim obrazovanjem, u naše dve zemlje, inače nestabilne pismenosti, barjaktari tih retrogradnih političkih ideja su osobe koje nisu samo fakultetski obrazovane nego su se školovale ili su provele deo života na Zapadu. Njihove redove pojačavaju i intelektualci koji su a priori protiv svega za šta se zalažu Aleksandar Vučić i Milo Đukanović, pa makar to bilo i korisno za građane Srbije i Crne Gore, kao što su evropske integracije.
Pre petnaestak godina Slobodan Antonić, tada veoma uticajni savetnik bivšeg predsednika SRJ i premijera Srbije Vojislava Koštunice, u jednom je svom tekstu, sa ushićenjem, napisao kako oko SPC i drugih “patriotskih” organizacija stasava nova generacija mladih ljudi koji su vesnici bolje budućnosti Srbije. Danas vidimo ko su bili ti omladinci. Dobar deo njih je zauzeo veoma istaknute pozicije u javnom životu razmeštajući se od političkih partija preko medija do visokoobrazovanih institucija, i uz pomoć starih i novih evrofoba dominiraju dobrim delom medijske scene.
Reč je o potencijalno vrlo zapaljivoj kombinaciji. Na jednoj strani imamo pametne, čak i nadarene, ljude sa vrlo nakaradnim pogledima na Evropu i Zapad, a na drugoj armiju mladog sveta razočaranog u obećanja o boljoj budućnosti koja nikako ne dolazi i koji osim par, eventualno, niskobudžetnih turističkih putovanja, sa Zapadom nisu imali drugi dodir. Zvuči neverovatno, ali u tom društvu je redovna publika najvulgarnijih srpskih tabloida i onih koji govore nekoliko jezika i čitaju Njujork Tajms i Le Mond.
Radi se o dve frustracije koje u sadejstvu, potpomognute sofisticiranom logistikom iz Moskve i drugih opskurnih centara moći, mogu da postanu, ako već nisu, hronični tumor crnogorskog i srpskog društva. Naši elokventni i kvalifikovani antievroski tribuni često su produkti velikih ličnih razočarenja u EU i Zapad, što ih čini dodatno snažnijim i uverljivijim.
U našem narativu o uspešnim Crnogorcima i Srbima u inostranstvu često pravimo grešku na kojoj već decenijama profitira industrija igara na sreću. Zaslepljeni propagandom o dobitnicima nama se čini da je svakome srećni loz na dohvat ruke i ne vidimo da iza jednog srećnika stoje milioni gubitnika. Tako je i sa našim uspešnim gastarbajterima. Iza desetina uspešnih priča skriva se većina usuda koji su daleko od hepienda.
Pozamašan deo naših profesora i naučnika u inostranstvu nema ni izbliza tretman koji imaju njihove domicilne kolege, pogotovo u tzv. humanističkim disciplinama. Dobar deo naših lekara radi u zabitima ili u bolnicama u kojima domaćim lekarima ne pada na pamet da kroče nogom. Naši glumci u najboljem slučaju mogu da igraju epizodne uloge ruskih mafijaša ili prostitutki. Novinari, ispod čijih imena stoji pompezna odrednica dopisnik, rade nekoliko drugih poslova, od konobara do nosača, ili žive na ivici bede. I u drugim oblastima, u kojima je potrebno visoko obrazovanje, po pravilu su u hendikepiranoj poziciji i izloženi brutalnom iskorišćavanju.
Na prethodno pomenuto se kalemi osećanje, posebno rašireno među onima koji su u Srbiji i Crnoj Gori pripadali višem sloju društva, da su građani drugog reda. Sa glavne pozornice ili prvih redova u parteru koje su zauzimali u otadžbini, u novim sredinama naši junaci su na margini. I nije u pitanju samo ekonomski aspekt, jer neki zarađuju veoma dobro, ali kako progovore, od bara i prodavnice do radnog mesta, zalepe ih pitanjem odakle su jer govore čudnim ili smešnim akcentom. Kad izgovore svoje ime neizbežna je etiketa stranca ili “ekstakomunitarca”. U svakodnevnom životu i u medijima su permanentna meta ksenofoba i populista koji optužuju strance da im kradu radna mesta, stanove, krevete u bolnicama, da uništavaju prosečnog domicilnog građanina.
Klasične gastarbajtere to mnogo ne dira, jer oni gotovo i da nemaju kontakte sa lokalnim stanovništvom. Oni su samo fizički u inostranstvu, jer gledaju naše televizijske kanale, na internetu prate naše sajtove, slušaju našu muziku, druže se isključivo međusobno i jedva čekaju sledeću priliku da posete zavičaj.
Međutim, one koji pripadaju obrazovanijoj populaciji veoma frustriraju prepreke i često omalovažavanja da bi stigli do željenih kružooka i da bi imali ugled, bar približan, koji su uživali u matici.
Većina, uprkos svemu, ostaje na Zapadu, ali oni koji odluče drugačije vraćaju se ispunjeni gorčinom i animozitetom prema EU i zapadnom društvu. Budući da je, po pravilu, reč o veoma egocentričnim osobama razumljivo je što je njihov jed toliko velikih razmera. Boravak u inostranstvu povećava njihovu kredibilnost u očima lokalnih evrofoba i svoje negativno iskustvo koriste da bi ubedili svoju okolinu da je EU strašni licemerni Levijatan. Poput obesnih mladića koji su lupali gradsku rasvetu kad se pojavila prvi put u Beogradu ili vođa kampanje protiv izgradnje železnice u Srbiji, čija argumentacija nije bila mnogo elokventnija od one koju su koristili Indijanci u SAD, tako se naši evrofobi obrušavaju na EU.
Parafrazirajući rečenicu o demokratiji, iz govora Vinstona Čerčila u Vestminsteru 1947, moglo bi da se kaže da je EU najgore rešenje za Evropu, ako se izuzmu sva ostala. Svakako da EU može da bude bolja i da ima mnogo stvari koje bi trebalo promeniti. Ali, kakva bi danas bila Evropa da je iscepkana sa Trampom u Beloj kući, Putinom u Kremlju, Erdoganom u Ankari, Đinpingom u Zabranjenom gradu? Da li bi Španija ostala cela da nije EU? Kakva bi bila Mađarska sa Orbanom da nije članica EU? Na šta bi ličila Poljska katoličkih talibana da nije EU? Kako bi se Kolinda Grabar-Kitarović i Andrej Plenković ponašali posle presude Praljku i ostalim hrvatskim ratnim zločincima da Hrvatska nije ušla u EU 2013? U Grčkoj bi se već spremao ili vodio uveliko građanski rat da nije EU. U Italiji bi divljala inflacija. Pribaltičke republike bi bile u permanentnoj agoniji od straha od Rusije. U Rumuniji i Bugarskoj bi imali već odavno diktatore koji bi se inspirisali Čaušeskom i Živkovim. Hajnc Kristijan Štrahe ne bi spustio loptu da nije shvatio po reakciji većine Austrijanaca, posle Bregzita, koliko im je stalo da budu u EU. Belgija bi se odavno raspala da cena tog razlaza nije izlazak iz EU.
Na kraju, da li bi sve prethodne vlade Crne Gore i Srbije uradile deseti deo reformi da nisu vezane za ulazak naših država u EU? Kakvi bi tek bili Đukanović i Vučić da ne zavise od novca EU koja zauzvrat, za razliku od Rusa i Kineza, traži da se učvrsti vladavina prava, štite prava i slobode građana i radi u korist jačanja demokratskih instutucija i interesa građana?
Bonus video:
